понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:39

Кад истина није циљ кривичног поступка

Аутор: Милан Шкулићпонедељак, 13.05.2013. у 15:00

Нови законик о кривичном поступку драстично одступа од наше вишедеценијске традиције да је истина циљ кривичног поступка. Од суда се одувек очекивало да утврди истину. Наравно, то некада није било могуће. Истина никада није била некаква „света крава”, већ се сматрало да суд мора учинити све што је реално могуће да истину досегне. Како суд не располаже „кристалном куглом”, онда када би истина остала недостижна, суд је морао да поступи по начелу „у сумњи у корист окривљеног”, те да донесе ослобађајућу пресуду.

Чини се да је ипак „понављање мајка знања”, о чему говори и недавни пример резоновања једног судије Апелационог суда у Београду и члана радне групе која је израдила текст Нацрта новог законика о кривичном поступку Србије. На скупу који је пре неколико недеља одржан на Правном факултету у Београду, овај судија је изјавио да истина у ствари, фактички и не постоји, јер све је то „само вероватноћа”, а он лично сматра да је нешто доказано када у прилог томе говори „степен вероватноће између 95 одсто и 97 одсто.” И нека сада каже неко да правници нису добри математичари… Чули смо тада још занимљивости, попут извесне „анкете” наших судија „специјалаца”, који су наводно изјавили да им је „довољна вероватноћа од око 80 одсто, па да одређену чињеницу сматрају неспорно утврђеном”.

Истина можда више и није „модерна”, али је аутор овог текста, који је ипак само професор кривичног процесног права, а не „делилац правде”, одувек „старомодно” сматрао да судија човека може осудити само ако је 100 одсто уверен у његову кривицу. Верујем да тако мисли и већина српских судија. Одувек се као сјајна метафора и скоро правнички „завет” истицало да је „боље да и сто криваца буде на слободи, него један невин човек у затвору”. Да ли је дошло време да се сада размишља другачије. Не верујем у то.

Често се говори да је наш кривични поступак „американизован”. Није то баш тако, јер, на пример, нека доказна правила у САД дају далеко више значаја истини у кривичном поступку него што је то сада случај у Србији, сходно новом законику, који се за сада примењује само у „пар зграда у Београду”, то јест у поступцима за организовани криминал и ратне злочине, али ближи се и октобар… Према одредби 1.02 Савезних правила о доказивању у САД,: „Ова правила би требало примењивати тако да се сваким поступком управља правично, да се отклоне неоправдани трошкови и одуговлачење, као и да се допринесе развоју доказног права, да би се на крају сазнала истина и правично одлучило”. Много боље него у Србији, зар не?

Према одредби члана 32 став 1 Устава Републике Србије, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Дакле, уставно је право окривљеног против којег се води кривични поступак да суд расправи о основаности сумње, односно о оптужби против њега, а не да се о томе пред судом расправља, као што је то уређено у новом законику о кривичном поступку. Ово није све. Противуставна је и концепција истраге у новом законику. Истрага је сада јавно-тужилачка, те се покреће наредбом, против које жалба није дозвољена. Дакле, нема могућности да суд одлучи о оправданости кривичног гоњења, а већ цитираном одредбом Устава Србије, сваком се гарантује да суд расправи и о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка. Ово су потенцијално врло крупне неуставности начелних концепцијских правила новог законика.

Постоје у том законику и норме за које се већ сада, а на темељу ранијих одлука Уставног суда, без икакве дилеме може рећи да су противуставне. Ради се о могућности да се „листинзи” телефонских разговора могу прибавити без судске одлуке. Већ је сада формално потврђено, приликом оцене уставности сличних одредби у законима о БИА и ВБА, да је то противуставно. Још је „свеже” негативно искуство које се тиче прибављања таквих података (листинга), те лоцирање телефонских позива од стране полиције, а без икакве судске контроле у односу чак и на највише државне функционере – председника Србије и првог потпредседника Владе Србије и министра одбране. Коме је у интересу да такве злоћудне одредбе и даље постоје у новом законику ?

Професор Правног факултета Универзитета у Београду и председник Удружења правника Србије


Коментари12
d76ca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nena
meni je uvijek zanimljivo da cujem sta prof.skulic ima da kaze, mozda zato sto je covjek svjetski priznat strucnjak u oblasti krivicnog prava. moram da se slozim s njim po ovom pitanju, ovo zlosrecno rjesenje od ZKP-a ne odgovara nikome osim kriminalcima... i sudijama koji otaljavaju svoj posao...
Zar reci KAO
..."ISTINA", ili "SUD", nisu jos ...odavno izgubile = svo ZNACENJE ???? ...Zar nije pravilnije zameniti ih, sa = IN TE RE SOM ????
Адвокат Мира
Типичан пример овако незаконитог понашања судија и тужилаца је тзв процес ”стечајној мафији”. Ево, видећемо сутра пресуду. Суд није дозволио одбрани да изведе доказе. Пуних 6,5 година је само изводио доказе тужилаштва. Није утврдио основни доказ, да ли има штете, јер није дозволио вештачења. Држао је људе 2,5 године у затвору, предмет му је застарео још 2010. године. О чему ми причамо? Све је то наочиглед целе српске јавности и сави само слежу раменима. Цео поступак траје дуже од 7 година. Па је л' то, разуман рок и правично суђење? ”Специјалци” примају плате 4.000 еура па пута 12 месеци, па пута 7 година, израчунајте колико нас кошта њихова нестручност.
citac HU
Uvek postoji treci tercijum - zaludi narod pa vladaj.
nikola andric
Pravo nije nauka niti su sudije naucnici ciji je cilj ''istina''. Po modernoj logiki jedan indikativni iskaz je istinit ili neistinit. Tertium non datur. Dakle 80% istine je besmislica po navedenoj premisi. Sudije se (treba da) trude da utvrde cinjenice i njih logicki povezu sa (duhom) zakona. Zakoni su formulisani kao opsti iskazi upotrebom kvantora. Povezivanje sa zakonom je naravno povezano sa obrazlozenjem presude. Ona mora biti u skaldu sa zakonom. Taj sklad se naravno vidi kao logika zakljucivanja gde su odredjeni clanci zakona zamisljeni kao premise. Ali za logiku dedukcije premise moraju biti istinite kako bi izvedeni (deducirani) zakljucci mogli biti istiniti. U tome je logicka zabluda. Opste formulisani clanovi zakona nemaju istinosnu vrednost. Njihova ''vrednost'' je druge vrste pa su i pitanja vise vezana za njihovu smislenost, znacaj, adekvatnost , svrhishodnonst. itd. Zbog toga se normativni iskazi razlikuju od cinjenickih . Sudski posao je ''zanat'' ne nauka.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља