Један део научне и стручне јавности наводи да се Бриселским споразумом крши Устав и да би носиоци највиших државних функција, који су учествовали у његовом закључивању, требало да одговарају за велеиздају. Дословним језичким тумачењем уставног текста свако би се морао сложити са таквим начином размишљања, јер Устав Србије изричито предвиђа да се Косову и Метохији зајемчује суштинска аутономија у оквиру суверене државе Србије.
Ипак, право питање није да ли је Бриселски споразум у складу са Уставом, већ у којој мери је Устав реалан и примењив правни акт. У тренутку доношења Устава 2006. године Србија није остваривала своју суверену власт на територији АП Косова и Метохије. Уставотворна власт није располагала пуним, сувереним капацитетом да одлучује о правном положају Космета, јер је ова територија била изван њене фактичке власти. Према томе, текст преамбуле Устава, као и уставне норме које предвиђају суштинску аутономију за Космет, представљају одредбе програмског карактера, јер говоре о захтеву уставотворне власти чијем остваривању треба тежити. Наравно, програмска оријентација уставотворца може бити у великом раскораку са друштвеном стварношћу. Тако су се, у тренутку њиховог доношења, уставне норме о Космету могле подвести под домен фантазије. Да је реч о фантазији може посведочити чињеница да шест година од доношења Устава није било покушаја да се донесе закон којим би се уредила суштинска аутономија Космета. Крупно празнословље и политика нечињења оних који су били главни инспиратори таквих уставних решења, створило је од фантазије, уз додатак неминовних епских примеса, бајковито прозно-празно штиво.
Да би се Устав остваривао у пракси он мора бити адекватан друштвено-политичком амбијенту у коме се доноси. Правна решења могу само донекле да усмере будући ток догађаја, али не могу у потпуности да их креирају. Институционални оквир мора одговарати друштвеној реалности да би био примењив. У уставноправној теорији је увелико уврежено схватање да у сваком друштву постоји одређена уставна стварност која претходи доношењу Устава. Реч је о реалним односима сила у једном друштву које уставотворац мора да уважи уколико жели да његово дело у настајању заживи и не постане обичан лист хартије. Никаква промена норми не би вредела уколико иза тога не би стајала одговарајућа друштвена моћ која може да обезбеди њихов стварни живот. Разуме се, устави нису само правни израз постојеће уставне стварности, али се, такође, треба клонити идеје да уставни текст има моћ да радикално мења стварност. Задатак уставотворца је да, уважавајући постојеће односе снага у једном друштву, подстакне и покрене реално могуће промене у њему, а колико ће оно далеко одмаћи зависи од бројних фактора.
Колико је Устав немоћан акт може посведочити наше искуство. Устав Србије из 1990. године је значајно централизовао државну власт, битно сужавајући самосталност аутономних покрајина. Ипак, та уставна решења нису успела да интегришу албанску националну мањину у правни поредак Републике Србије, и територијална аутономија на Косову и Метохији није функционисала. Тврдоглаво игнорисање друштвене стварности на Космету одвело је ову аутономну покрајину на пут самосталности.
Аргументи да Устав чува Космет у оквиру Републике Србије наивни су и неуверљиви. Устав није основна детерминанта политичких и друштвених односа, већ он мора бити огледало стања ствари у заједници. У судару Устава и стварности, Устав је без изузетка губитник. Устав нема моћ да мења друштвену стварност, а нереалне политичке прокламације стварају од овог правног акта уставну фантазију. Због тога актуелни Устав треба прилагодити стварности, јер његова непримењивост води обезвређивању Устава као највишег правног акта. Ове речи не значе да из Устава треба изоставити одредбе о Космету. Оне треба да остану део Устава, али као програмско опредељење које ће обавезивати све потоње носиоце државне власти да заступају и бране реално оствариве, а не имагинарне и небеске српске националне интересе.
Ванредни професор на Криминалистичко-полицијској академији
