уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

Христићеве „Балканске беседе” на француској обали

Аутор: Биљана Лијескићнедеља, 19.05.2013. у 22:00
Композитор Зоран Христић (Фото А. Васиљевић)

Музика Зорана Христића, београдског композитора са богатим стваралачким опусом, чула се недавно и у градовима јужне Француске. Ново дело „Балканске беседе”, али и „старо”, проверено „Хомоље”, извели су уз Вивалдија и Чајковског, Матеја Маринковић, виолиниста и редовни професор Краљевске академије у Лондону, Љубиша Јовановић, флаутиста, и Јована Радовановић, пијанисткиња из Крагујевца. Наше солисте пратио је Камерни оркестар „Уједињени гудачи Европе”, а диригент је био Франко Фонкубер, професор Музичке академије у Монпељеу. О томе како су настале „Балканске беседе”, Христић се са осмехом присећа:

– Написао сам то дело прошле године, у кући сјајног виолинисте и мог пријатеља Матеје Маринковића, која се налази на француској ривијери, јужно од Монпељеа. С обзиром на то да смо нас двојица са Балкана, одлучили смо да употребимо тај ритам и дух нашег поднебља, који одлично осећамо. И тако је „Балканске беседе” овог пролећа чула публика у дивним градовима јужне Француске, у сјајним црквама старим неколико векова. Али, још једна лепа ствар ми се догодила пре месец дана, када је Љубомир Симовић проглашен за почасног доктора Крагујевачког универзитета. Крагујевчани су организовали Вече три уметника, Симовића, Николе – Коке Јанковића и моје, на коме је приказан снимак мог дела „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској”, за два хора, четворо солиста и клавијатуре. Диригент је била Даринка Матић-Маровић, јер таква дела се само њој дају ако хоћете да све тече како треба.

Навести шта је све Зоран Христић написао није лако, а он сам признаје да се четвртине дела из свог опуса скоро и не сећа. Ипак, треба рећи да је наш саговорник аутор музике за стотинак позоришних представа и за више од 60 филмова. Од 1963, када је дипломирао код Станојла Рајичића, стално је радио по поруџбини и тако створио значајна вокално-инструментална дела, између осталих „Стварање света – Потоп ” (1963), „Мораторијум” (1971), „Корак” (1980), „Југославика”, за отварање Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. Да споменемо и балете „Даринкин дар”, „Ташана”, „Адам и Ева”, „Лимени добош” итд.

– Мој систем рада подразумева дугачке припреме, али кад кренем са компоновањем онда дело брзо настане. Затворим врата, закључам их и прогутам кључ. И не излазим док све не завршим. Многи велики композитори писали су по наруџбини. Све до 1982. сам био у статусу слободног уметника, тако да ми је наруџбина била добродошла, као обавеза и тренинг професионализма, који сам нарочито испекао радећи за филм. Ту имате рок, задату тему и ко не уме преко ноћи да напише музику за филм, не треба ни да се бави тиме.

На питање која су његова дела издржала суд времена, наш саговорник одговара:

– Издвојио бих балет „Даринкин дар”, који је био читаву деценију на репертоару Народног позоришта и у ком је животну улогу остварила Лидија Пилипенко. То дело је било кандидат за гостовање на прослави 200 година САД, али није било средстава за реализацију. Управо је „Даринкин дар” Бен Арнолд, професор Кентаки универзитета, уврстио у пет најзначајнијих дела 20. века са антиратном тематиком . Издвојио бих и „Завештање за крављи рог и СО”, затим „Петнаест рукохвата по Стевану”, као наруџбину „Мокрањчевих дана”. Зашто 15 рукохвата? Зато што сам из Мокрањчевих 15 руковети руком захватио неке детаље и створио дело за гудачки квинтет. А ту је и „Сила крста” писана за обележавање осам векова Хиландара. Сећам се, свакако, и „Корака”, кореоторијума, изведеног 1980. на отварању Центра „Сава”, по наруџбини Унеска. Кореограф је био славни Милорад Мишковић, било је 350 извођача на сцени, уз две велике балерине Лидију Пилипенко и Душанку Сифниос, које су ми другарице и данас.

Наш саговорник потом наводи да „уметник никад не може да каже да је остварио своје снове”, али и да је „срећан јер сликари и музичари не одлазе у пензију. Раде докле год могу”. Признаје да је једна од његових највећих љубави позориште и присећа се:

– Прву музику сам написао 1958. за омладинско позориште при „Лоли”. Са свега 21 годином сам радио за Бојана Ступицу у Атељеу 212, представу „Војцек”. Касније сам потписао и музику за „Дервиш и смрт”, редитеља Егона Савина у Народном позоришту, сарађивао у 17 представа са Коканом Младеновићем, стварао за позоришта од Марибора до Ђевђелије. Моја музикa је пратила три Хасанагинице, једну филмску и две позоришне, са врхунским глумицама: Миленом Дравић, Недом Спасојевић и Варјом Ђукић. Поносан сам што сам утицао на Зорана Симјановића да постане композитор, али сам му забранио да каже да сам му био професор, јер ће сви мислити да имам сто година.

О томе шта га и даље покреће Зоран Христић каже:

– Радим опуштено и лагано. Волео бих да напишем шест „Београдских концерата”, по узору на Јохана Себастијана Баха, који је компоновао шест „Брандербушких концерата”. Можда зато што сам као рођени Београђанин најмање био признат у родном граду.

----------------------------------------------

Кад један Христић оде, дође други

Мој дипломски рад „Наслови” је 1963. добио награду „Стеван Христић”, што ме обавезало пред свим Христићима. Када сам био 15-годишњак, посетио сам композитора Стевана Христића, на његов позив, а када је он 1958. умро, носио сам венац, а „Политика” је тад објавила следеће: „Један Христић је отишао, а други је дошао.”


Коментари1
f4b92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Тако то
Не раде само сликари и композитори "док могу". То умеју да одраде и архитекте како би и сликари и музичари са кровом над главом могли да "раде док могу".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља