среда, 22.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:09

Гаврани су нажалост полетели у небо

Аутор: Марија Ђорђевићпонедељак, 20.05.2013. у 22:00

Мајстори, мердевине, велике слике које чекају да буду окачене на зидове Галерије Српске академије наука и уметности, призор је који смо јуче затекли уочи отварања изложбе једног од наших најуспешнијих уметника – Владимира Величковића. Мајсторима је олакшан посао, јер је Влада Величковић сликар и архитекта, те је сам израдио план поставке, као што то обично и чини за своје изложбе.

После успелих представљања својих радова у престижним музејима Француске – у Тулузи и Марсељу пре годину дана, Величковић је донео нове радове да их покаже и београдској публици. Изложба се састоји из два дела: у Галерији САНУ у четвртак у 19 часова биће отворена изложба слика, док ће сат касније у Музеју „Цептер” посетиоци имати прилику да виде и Величковићеве цртеже. Док разговарамо, Величковић нам показује обимну, луксузну монографију (од четири и по килограма) недавно објављену у Француској, у којој је заступљен пресек сликаревог рада од 1954. године до данас.

И на вашим најновијим платнима доминира гавран, овог пута чини се као да најављује још јаче осећање стрепње. Шта се догодило са гавраном, једним од ваших доминантних симбола?

Оно што је било назначено на претходној изложби (2002. у Галерији САНУ) развило се. То је промена у самом концепту слике који је сада заокупљен гавраном који је полетео. На прошлој изложби гаврани су били на земљи. Сада су полетели и заузели важан простор на слици. Увек у вези са одређеном ситуацијом – некада је то људска фигура, некада простор, али гавран је свакако преузео веома важну улогу у овим новим садржајима. Претећи је, активан, насилан. Он је грабљивица, стрвинар и као такав је у контакту са целим нашим простором, када није у контакту само са људском фигуром. Мене се тиче овај наш простор и осећам га као свој проблем. Али, гавран је везан за глобални свет и на догађања поводом којих желим да реагујем.

Када се мотив гаврана први пут појавио на вашим платнима?

Давно, шездесетих година. Најпре стидљиво и није имао ову и овакву функцију. Био је ту, био је црн, био је у подножју догађања. Био је везан за страшила која се сада појављују у варијанти распећа. Онда га једно време није било, па се сада опет вратио...

Да ли запажате разлику у реакцијама, у доживљају ваших слика код француске публике, с једне, и овдашње публике, с друге стране?

Нашој публици је ближа моја тематика која, као што знамо, није за све прихватљива. Често је и сасвим неприхватљива. Француска публика се временом полако привикла на те садржаје, али био је то дуг пут. Било је комплимената у односу на то како је нешто урађено, али није до краја прихваћена ова тематика и садржај. Француска публика је то одбијала и понашала се у функцији тамошњих сензибилитета. Мукотрпан је био пут мојих тема до коначног прихватања и признања. Говорим о суштинском прихватању код шире публике, која је имала реакције са извесном задршком.

Шта је био сензибилитет француске публике?

Био је у складу са концепцијом која је додељена сликарству као декоративном елементу без великих емоција, без узнемиравања, без агресивности. Ја сам одлучио да издржим на том путу, да не прихватим компромисе са убеђењем да ће једног дана то и бити прихваћено. На изложби у Тулузи сам имао прилику да са публиком комуницирам, и то је био сувише емотиван сусрет, чак патетичан.

Како се то показало?

Па било је и суза. А знате, кад се суочавате са неким ко плаче није баш пријатно.

На овој изложби примећујемо и промене у колориту, тачније појачану сивоплавичасту гаму...

Та сивоплавичаста гама је присутна негде од шездесетих и седамдесетих година. Сада је мало хладнија и као таква доприноси ефикасности доживљаја. Сваки пут је нека промена везана за базу постављену много раније. И симболи се нису променили од тих шездесетих година, само се догодила трансформација или мутација. Свака слика једноставно вуче другу, и то је у мом случају спонтан, непрограмиран процес везан за инстинкт који ме до сада није издао.

Како лично доживљавате актуелне догађаје у вези са преговорима о судбини Косова?

То је све болно, погађа ме и боли. Нисам довољно паметан да одговорим на то питање. Како дозволити да се нешто догоди а да то не буде увреда за наш народ, да се избегне једно опет могуће понижење. Најважније је да сачувамо достојанство.

Да ли нас Европа заиста жели?

Ми смо стално изложени некаквим условљавањима, уценама. Хоћете ли да урадите ово, хоћете ли оно. Стално је неки диктат. Кад се један проблем реши, одмах се измисли други, и то је као нека врста трке са препонама која треба да нас доведе до циља са именом Европа. С друге стране, сведоци смо чињенице да је и Европа нестабилна, што је довело до неких нежељених догађања, катастрофалних пре свега на економском плану. Не знам како ће се Европа извући и да ли ће нас прихватити раширених руку као нешто добродошло или као нужно зло.

Да ли се и како се у Француској осећа криза?

Када је реч о култури, примећује се смањена музејска и галеријска активност. Али Француска је ипак богата земља, Французи су веома привржени својој култури и уметности и труде се око свега што је важно за њихову културну промоцију.

Како ће наша култура преживети сав немар коме је препуштена?

Ми смо на граници понора и мало нам фали да се у њега сурвамо. За Народни музеј је било потребно двадесет милиона евра. Мислим да то није недостижна сума за једну озбиљну земљу, све је могло да је било воље. Али, да ли се неко запитао колико је штете нането генерацијама које нису никада ушле у Народни музеј.

Ми имамо много креативног потенцијала. И заиста бисмо имали шта да покажемо свету. Кад сам радио монографију, прелиставајући своју биографију подсетио сам се колико се седамдесетих година циркулисало: изложбе су организоване од Јапана до Америке, показивали смо свету наш потенцијал. Бојим се да нас не прогута црна рупа.

Ваш син Вук Видор је директор Културног центра у Паризу. Било је доста похвала на рачун тога како је за време његовог мандата сређен центар. Ипак, он неће више бити на челу центра. Шта се догодило?

Немам коментар.

Како изгледа ваш дан у Паризу? Колико времена проводите у атељеу?

Сваки дан по цео дан.


Коментари6
5aba6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pop jovanovic
Dosta politike pocnite nesto da radite.
Aneta markovic
Neka odgovore nadlezni zasto se smenjuje dosadanji direktor Kulturnog centa u Parizu. Zar nam nije u interesu da neko kao on bude direktor. Ne bi me iznenadilo da posalju nekog iz partija na vlasti koji ne zna francuski i kojhi nema veze sa kulturom niti sa Francuskom. Pamtim kada je pre mnogo godina smenjen Petar Zivadinovic i pored toliko molbi i podrske..
monika martinović
nažalost zivimo u državi kojoj nije bitna kultura ni tradicija,jer polupismen i nepismen svet vlada televizijom,novinama i svime.za mene kuća koja nema knjige je kuća bez duše.jedan narod opstaje svojimfolklorom,tradicijom i ulaže u nju.nije bitan status,već koreni.nažalost srbima osim novca i pevaljki nije više ništa bitno.prazan i bedan smo narod.deca nam nepismena završavaju školu,a uče ih takodje nepismena prosveta.ja možda svoje dete neću slati u školu.tamo nema ko čemu da je nauči,žalosno ali istinito.u kulturu treba da se ulaže stalno u talente isto.to vam je globalizacija pare,pare a dušu ti uzmu...
mp
Vlada Velickovic je znacajno ime u svetu umetnosti; Bilo bi zanimlivo citati vise o njegovom zivotu, o umetnosti o radu; Neko nagadja u komentarima: a problem nase ekonomije nije u broju penzionera vec u klanskoj ekonomiji u tome sto je kradja, prevara i korupcija nacin poslovanja i ponasanja; Penzioneri sa time nemaju nista; Nesto najruznije sto moze da bude je prebrojavanje penzionera, ispod svake kritike; Postalo smo drustvo sitnih drustva slepih kraj ociju; a nasi politicari ne vredi ih ni komentarisati;
datum za lečenje
Onoliko koliko smo kao nacija jaki ,toliko smo i poštovani u svetu.na žalost kao društvo smo ne kvalitetni da sami možemo da upravljamo sobom.Tužna je ova konstatacija, ali na žalost to nam je surova istina.Ne znamo šta će mo i sa tteritorijom i sa narodom, ašto je najgore nemilice ubijamo nerođenu decu u abortusima,svakodnevno.Al hoćemo datum ,kao da će nas on na jednom spasiti.Gospodo i alkoholičar se prvo leči,pa prolazi kroz peroide krize , pa posle dugo ,dugo vremena društvo može da ga prihvati.Nam sad treb datuma za početak lečenja, ao EU treba da prođu decenije i decenije.Daj bože da ta politička tvorevina u ovom obliku bude i postojala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља