субота, 16.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:50

„Пеливанове” посластице – јаче од окупације, рекеташа и транзиције

Аутор: Никола Белићпетак, 24.05.2013. у 12:30
Посластичарницу данас води Сухаиб Алшукеир, чукунунук оснивача Мустафе Пеливана (Фото А. Васиљевић)

Од 1851. више пута су се мењале границе државе, владари и друштвена уређења, а „Пеливан”, прва престоничка посластичарница, преживела је и надживела све те бурне историјске догађаје. Под истим именом и под управом породице која ју је и утемељила, непрекидно постоји већ 162 године.

– Нико од наследника Мустафе Пеливана није желео да дигне руке од заната у који га је упутио претходник. И тако ево већ пет генерација. Посебно сам поносан што смо „са колена на колено” сачували и тајни рецепт за сладолед – каже Сухаиб Алшукеир, чукунунук оснивача посластичарнице, који данас води посао у локалу на почетку Булевара краља Александра.

Породично-пословну причу започео је Горанац из Драгаша Мустафа Пеливан. Почетни капитал стекао је као ондашњи најбољи рвач у Србији. Зарађени новац уложио је у посластичарницу, која се налазила на месту данашњег „Стакленца” на Тргу Републике. Било је то у доба уставобранитељске кнежевине, 1851. године. Слатки локал остао је ту и после повратка Обреновића на власт, а адреса није мењана ни након поновног доласка Карађорђевића и Првог светског рата.

– Посао је наследио Мустафин син Малић Пеливановић. Породица је стекла пословни и друштвени углед, па је Малић биран за народног посланика непосредно после Првог светског рата. По наруџби владара, двору смо испоручивали алву, што је била претеча данашњег „кетеринга”. Многи будући посластичари су код Малићевог наследника Азира, мог деде, изучили занат и после отварали радње широм Србије и Југославије – наводи Алшукеир.

Изворна посластичарница страдала је у немачком бомбардовању 6. априла 1941. Азир је одмах после тога успео да отвори нову радњу у Булевару краља Александра, у којој се „Пеливан” и данас налази. Његов локал, као незаобилазну станицу у Београду поменуо је и Иво Андрић у „Знаковима поред пута”.

– Азир је после 1945. био у страху да му нове власти не одузму локал, али је успео да опстане. Штавише, многи функционери нове власти не само из Београда већ и из Словеније и Хрватске, постали су његови редовни гости.

Политичари су увече уступали место уметницима и романтици, јер су се овде упознали и излазили многи парови. Ту је и моја мајка Сеија, Азирова ћерка, срела мога оца који је у Југославију дошао из Сирије – сведочи Алшукеир.

Садашњи власник додаје да је број муштерија почео да опада крајем осамдесетих и у току деведесетих.

– Кроз те године великих искушења посластичарницу су водили моји родитељи. Покушавали су и да нас рекетирају. Таман када се то смирило, почео је период транзиције, људи су губили посао, пара је било све мање, а самим тим и муштерија. Опстајемо само захваљујући томе што не желимо да будемо ти који ће прекинути породичну традицију – закључује Алшукеир.

------------------------------------------------------------

Бесплатан сладолед – сећање на деду

Сви који данас између 17 и 20 сати дођу у „Пеливан”, биће почашћени са три кугле сладоледа.

– То је поклон нашим гостима у част сећања на деда Азира, који је преминуо 24. маја 1994. – објашњава Сухаиб Алшукеир.

------------------------------------------------------------------

Бата Стојковић заводио ред пред радњом

Једна од виђенијих муштерија која је увек дисциплиновано стајала у реду пред посластичарницом „Пеливан” био је и глумац Данило Бата Стојковић.

– У то време дешавало се да увек неко покуша да дође до сладоледа преко реда. Легендарни глумац једном се толико наљутио да је попут ликова које је тумачио повисио тон и натерао нестрпљиве госте да се врате и не прескачу остале – описује Сухаиб Алшукеир.

------------------------------------------------------------------------ 

Не кради и не дозволи да те покраду

– Деда Азир никада није дуговао радницима нити је било кога од њих оштетио, али исто тако није дозвољавао да њега неко превари. Да би своје запослене спречио у томе имао је обичај да им зашије џепове на радним панталонама. Свима који би се тек запослили давао је неограничене количине баклава, како би се заситили и како се касније не би преједали посластицама – открива Сухаиб Алшукеир.


Коментари12
7d938
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bonn Berlin
@ Skeptik Roberto, nisam ziveo u Beogradu, dolazio sam samo za vreme raspusta u posetu rodbini. Ne secam se da sam negde poslasticarnicu u srpskim rukama. Petrovic ili Petkovic, ne znam tacno ime ima radnju negde nize od glavne poste, ima prilicno dobre proizvode i tu kupujemo Slavski kolac i zito. Da li je ranije postojao nije mi poznato, osim toga vise mi se svidja ukus zapadnih poslastica nego orijentalnih. I na kraju milije mi je prasece pecenje ili rostilj od torte ili kolaca.
Skeptik Roberto
@Bonn Berlin Vi gospodine, ne znate sta ste propustali. Umesto sto ste svoje potrebe za slatkisima, izgleda zadovoljavali u nekoj od mnogih drzavnih imitacija poslasticarnica, imali ste na raspolaganju neku od mnogih privatnih poslasticarnica. Svaki deo starog Beograda je imao bar jednu privatnu slatkaru, koja je bila poznata po nekom od svojih specijaliteta. Da spomenem samo Petkovica i Petrovica u najuzem centru Beograda. Tulumbe na Cuburi ili zito sa slagom u Sremskoj ulici. I da dodam da su ove stare radnje bile mnogo cistije i imale mnogo kvalitetnije proizvode, nego bilo koja od danasnjih novih privatnih poslasticarnica. Ako nista drugo, a ono zbog toga sto su, kao privatne, bile pod stalnom prismotrom tadasnjih vlasti.
Бивша ученица Музичке Школе " СТАНКОВИЋ"
САМО МОЖЕМО Да се радујемо Да је остао барем " Пеливан" НАШЕ младости јер у Београду се све ИЗМЕНИЛО ЧАК и МИРИС нашег РОДНОГ ГРАДА што ми страшно смета....А њихова БОЗА је увек била најбоља КАО и баклаве и тулумбе а посебно СЛАДОЛЕД који ЈЕ карактеристичног укуса, КАО и њихова АЛВА, и топи се лагано у устима - право уживање! И од увек су били подједнако љубазни са клијентима што је и њихова најбоља карактеристика. Честитам и не ДАЈТЕ се!
Буба- Мара,Срна и пријатељи Радић
Рад је као семе.Потомци славног деде су то схватили и добра дела расејавају по целом Граду,поштујући његове генијалне замисли. Укусне кугле сладоледа,чувена боза и други слаткиши,вратили су нас у безбрижне ђачке дане,када смо долазили у" Пеливан",и чашћавали једни друге. Честитамо на истрајности свих минулих година и добром квалитету посластица.Желимо вам још већи пословни успех, убудуће и да наставите са преношењем знања на младе нараштаје.
Muradin Rebronja
U Americi kažu: "Ako je jedan dobar, dva takva su dvostruko dobri"! Zatim, tri takva su trostruko dobri... Zbog toga je Amerika Amerika a Srbija Srbija.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља