четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 26.05.2013. у 12:21 Танјуг

Шљиванчанин: Ко ће одговарати за војнике ЈНА?

БЕОГРАД – Веселин Шљиванчанин „одлежао” је своју хашку казну и иако је у Схевенингену провео укупно 2.450 дана - осуђујућа пресуда и тај „затвор” и данас му, како каже, изгледају „чудно и просто немогуће”.

Пензионисани официр ЈНА, гардиста који је на почетку ратова у бившој Југославији имао чин мајора, и данас верује да је према њему учињена неправда и тврди да је његов једини циљ, 1991. у Вуковару (и 1992. у Сарајеву) био да заштити народ и јединице југословенске војске. Пита: „Кад ће неко одговарати за моје војнике?”

У интервјуу Танјугу, Шљиванчанин каже да му је и данас једино жао што „није добро извршио задатак” у Вуковару - да разоружа паравојне формације и „по сваку цену нађе своје заробљене старешине и војнике”.

„Пронашли смо само четворицу тешко рањених, који су и дан данас инвалиди - видео сам их све кад сам дошао из затвора… а остале све мртве, чак неке спаљене, па смо скупљали пепео да шаљемо породицама да сахране своје синове”, сећа се и каже да је то покушао да предочи и Трибуналу.

„То сам покушао да кажем пред Хашким судом, а председавајући судија ми каже: 'Господине Шљиванчанин, ви сте залутали.' Ја питам: 'Зашто?' - 'Зато што ми не судимо за то, ми судимо за друге жртве.' Као, ти моји војници нису жртве? Они нису ништа… Ја не знам кад ће неко питати зашто су они побијени. А верујте, ти војници нису испалили метак ни на кога. И, што су убијени?”

Не постоје прецизни подаци о броју страдалих припадника ЈНА на почетку сукоба у Словенији, Хрватској и БиХ. Незваничне процене објављиване у медијима говоре о 2.300 „војних обвезника”, а ту рачунају и припаднике добровољачких јединица и наводе да је половина страдала на вуковарском ратишту. Сличну процену износи и Фонд за хуманитарно право, наводећи да је у Словенији, Хрватској и БиХ од 1991. до 1995. страдало је и нестало 2.028 држављана Србије, међу којима је највише припадника бивше ЈНА, њих 1.039. Од тог броја, 180 војника на редовном одслужењу војног рока.

Шљиванчанин сматра да се у том „вакуму” ЈНА „није добро снашла”. „Нисам ја ишао тамо да водим никакав рат. Ја сам покушавао да умирим и спасим људе, да разоружамо паравојне формације, да пронађемо и ослободимо заробљене војнике и официре, да деблокирам касарне. Јасно - они су хтели независну државу, јасно су поставили циљ и борили се свим силама. Ми у то нисмо веровали. Ми се у томе нисмо снашли. ЈНА се у свему томе није баш добро снашла, посебно врх. Зато што смо се школовани да имамо непријатеља НАТО пакт или Варшавски уговор. Не шта да радимо ако се народ побуни, него како спречити окупатора да окупира земљу.„

Шљиванчанин истиче да су једини који у то време нису пуцали на војнике ЈНА били Срби: „Срби су некад узвикивали, појединци из странака: 'Ово су комуњаре - ови официри!' Али нису пуцали на нас. А припадници хрватских паравојних формација су постављали заседе да убијају моје војнике.„

Мајор који је постао нарочито познат због снимка са вуковарског ратишта на којем представнику Међународног црвеног крста поручује да „није добродошао”, прича како је тада био „узбуђен” због погибије младих војника. Не свиђају му се коментари да је „завршио на оптужници зато што се сликао”. „Тражио сам да се пусти цео снимак у Хагу и да се види све - зашто сам се тако понашао. А ја сам само говорио гласно јер сам био узбуђен због погибије својих младих војника. И кад је видео то председник судског већа, рекао је: 'Господине тужиоце, ја не знам зашто ви ово пуштате?' и забранио је да га пуштају. Ја нисам осуђен због снимка.„

Један из „вуковарске тројке”, Шљиванчанин каже да се и данас скоро свакодневно чује са Мирославом Радићем - који је ослобођен кривице, али не и са тадашњим надређеним, Милетом Мркшићем, који је једини од тројице официра осуђен за убиства 260 људи после пада Вуковара, на 20 година затвора, а сад служи казну у Португалији.

Шљиванчанин каже да не верује да је Мркшић крив за оно за шта је осуђен у Хагу, али верује да би његов бивши старешина у Трибуналу боље прошао да је пред судом изнео тачне податке.

„Зачудио сам се кад је почео да износи одбрану… понашао се по мене некоректно, покушао је да се брани неким алибијем, рекао је да он тамо није био и да је 'пренео команду на Шљиванчанина' и да то не би тако било да је он тамо био… А то је све неистина. Не желим ништа ружно да кажем за њега. Не знам какве је одлуке доносио. Не верујем да је крив за то за шта је осуђен у Хагу, али не знам зашто се тако бранио.„

Са Радићем, Шљиванчанин је једно време био и у истој јединици у Схевенингену, где је упознао многе оптужене међу којима су, каже, „углавном били школовани људи”, иако су неки били и „неотесане сировине”. Трудио се да се што више бави спортом, сређивао је библиотеку, а са осталим притвореницима је највише уживао кувајући - „неко чисти салату, неко љушти кромпир” - а најтеже су му падали сукоби који су често, како каже, избијали јер је неко изгубио у картама.

„Имао сам доста добре односе са осталим притвореницима, мене су поштовали, можда због физичке конституције. И тамо у затвору влада закон јачег. Док смо били Радић и ја заједно - сви су нас уважавали. После сам био са Албанцима и Насером Орићем и једним из Руанде. Један Албанац ми је правио проблеме, али брзо сам то решио - на начин како треба да се реши. После сам био углавном са неким Хрватима - један ми је правио проблеме, иза леђа причао, није ме физички дирао… Али тешко је. Најбоље ми је било једно време док сам био на спрату где је био председник Милошевић. Била је накоректнија и најдисциплинованија група, два Хрвата, један муслиман, два Србина из Босанске Крајине, Милошевић и ја и баш смо се слагали по свим питањима.„

Шљиванчанин је рођен у Црној Гори, 13. јуна 1953. године у селу Палеж, код Жабљака. Средњу војну школу завршио је у Сарајеву, а у Београду - Војну академију. Каже да је „знао за само једну земљу која се звала Југославија”.

Пред Војним судом је одговарао 1998, због Вуковара, и ослобођен је одговорности. Пензионисан је 2001.

Ухапшен је на свој 50. рођендан, у драматичној акцији у његовом стану, у београдском Кошутњаку.

Са телевизије је сазнао да се очекује његово хапшење и прича како је одмах ишао код „премијера и других руководилаца”: „Ставио сам руке испред и рекао: Ево, ви ме ухапсите ако не поштујете институцију Војног суда, али ја нећу добровољно да идем у затвор и никад нећу да идем ван своје земље, само ми не дирајте породицу и децу јер они за то нису криви…”

Каже и да се труди да заборави на „подруме у '29. новембра'“, где је доведен у кратким панталонама и мајици - у чему је испоручен и у Хаг.

„Ја сам био и свестан да морам ићи у тај затвор јер је притисак на моју државу заиста био велики… није ми било проблем да се жртвујем за своју државу, али да ми је то неко лепо рекао: 'Шљиванчанину, сад си ухапсен и - здраво!'”

Још је на снази црвена потерница Хрватске за њим, па каже да није отишао ни на промоцију своје књиге у Бањалуци јер је чуо да планирају да га хапсе на прелазу Рача (са БиХ). Објавио је две књиге - „Сине буди човек” и „Бранио сам истину” - а најављује да ће ускоро изаћи из штампе и његова трећа књига, али да ће онда направити паузу.

У родну Црну Гору ипак путује, јер му је из врха те државе потврђено да ће Подгорица сматрати релевантном чињеницу да је ослобођен из Трибунала. У Хрватску - не. „Имам доста простора у својој Србији. Ја мислим да је Србија цивилизована и све може да се у њој види и доживи као у целом свету, и сви који треба да дођу - дођу. Нисам ја незадовољан - мени је добро у мојој отаџбини са мојим људима који ме воле.”

Коментари24
6e710
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zagorac Josip
Kako vreme prodje vise i visi postanu Srbi glavne zrtve raspadom Juge!Ni rjec o "jogurtu"Gazimestanu"( 8 -k.KP) Saraje-Vukovar-Dubrovnik-Srebrenica ,raketiranje Zagreba ec voodn.Seselj,Arkan,KDragan,Legija a da ne govorimo o Karadzicu.Mladicu ec!Do 1995-te ni jedan metak nije bila ispaljena na teritoriji R.Srbiji!Pobiti (po Sljivi)?!
Pero Nadoveza
Veliš, Sale Marino, ti bi to riješio vojnim udarom. Zbog takvog razmišljanja su svi ostali napustili Srbiju. I u svim republikama (osim Srbije i Crne Gore) održani su referendumi, na kojima su se građani izjasnili protiv nasilnog braka, koji ti predlažeš.
Igor i
JNA bi izgubila rat sa vanjskim okupatorom, a kako je delovala u zermlji, videli smo. Tepić je heroj i njemu slični, a vrh je za svaku osudu.
Lola Lola
Sale Marino | 26/05/2013 13:17 Potpisujem Vaš komentar. Za osudu je držanje JNA-vrha, a posebno Kadijevića. Zbog nesposobne armije stotine hiljada ljudi je ostalo bez domova u celoj SFRJ, na hiljade poginulih.Rat je bio krvav, neponovio se.
tamo sam bio da razoruzam paravojne formacije
Ali samo hrvatske, a ne i srpske. Niste ni pokusali da razoruzate srpske paravojne formacije, izmedju njih i one koje su streljale hrvatske zarobljenike u blizini Vukovara.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља