уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:41

Секуларни принцип је у интересу цркве

Аутор: Давор Џалтоуторак, 28.05.2013. у 15:00

Зашто секуларна држава? Једна од најзначајнијих тековина модерног доба је идеја о институционалној одвојености верског (или „духовног”) од онога што је државно и што припада „јавној ствари”. Овај базични принцип модерне државе је важан зато што он штити како државу и друштво, тако и цркву, односно верске заједнице. Мешање вере и државне политике по правилу није имало позитивне ефекте, пре свега по само хришћанство. Тежња ка „сакрализацији” државе, то јест ка јачој повезаности између институција цркве и државе, те преплитању верских норми и учења са државним законима, нужно води секуларизацији саме цркве. То, наравно, не значи да држава и верске заједнице не могу сарађивати на пољу културе, образовања или хуманитарних активности.

Црква и брига за „националне интересе”.За разлику од неких других религија, хришћанство, па тако и православље, пре свега је персоналистичка религија а не религија племена, нације или државе. У цркви и теологији се користи појам „народа Божјег”, али тај појам не имплицира „нацију” већ заједницу верних, односно саму Цркву (црква = заједница). Припадност тој заједници требало би да буде базирана на љубави и на слободној одлуци сваког појединца да буде Христов ученик и члан Цркве као „тела Христовог”. То значи да припадност одређеној нацији, племену, раси, класи, роду... не представља било какав критеријум за припадност Цркви. Смисао постојања Цркве је да спасава свет од пропадљивости и смрти, објављујући Царство небеско као, из хришћанске перспективе, смисао свега постојећег. Културни и историјски конструкти и категорије попут државе и нације за хришћане немају апсолутни већ релативни и пролазни карактер. То не значи, наравно, да је хришћанство аисторијска или антиисторијска вера, већ само значи да је за хришћане људска личност једина трајна и непролазна вредност, а све друго задобија свој смисао тек у светлу личног начина постојања.

Есхатологија vs. институција. Ова „мистичка” и есхатолошка реалност Цркве није, наравно, увек и историјска реалност хришћанства. Хришћанство, као и највећи број других религија, има у историји и своју институционалну димензију, а друштвене и политичке институције, па тако и религијске, налазе се у непрекидном искушењу да јачају и шире свој утицај и моћ у друштву. Тако често институционално деловање једне верске заједнице може доћи у конфликт са самим њеним учењем.

Рат и мир цркве и државе. Проблеми на релацији држава–црква настају пре свега из 1) жеље државе и њених представника да користе (то јест злоупотребљавају) цркву и веру у политичке сврхе (на пример коришћење угледа и популарности вере и цркве како би се придобили људи да подрже одређену политичку опцију), или 2) жеље институције цркве и верских заједница уопште, те појединих њихових представника, да остваре одређену политичку и (или) финансијску моћ и утицај у друштву.

Из перспективе православне вере одвојеност цркве и државе су неопходност, будући да држава и црква нису самерљиве категорије. Држава је категорија нужности, нешто што припада „палом” свету, и као такво у историји не може бити засновано на базичном принципу хришћанства – на љубави и слободи. Држави су неопходни закони и инструменти (легалне) силе, будући да нису сви чланови једног друштва склони да на друге људе гледају као на „иконе Божје”.

Са друге стране, један од примарних задатака модерне државе је да обезбеди максималну слободу за све припаднике друштва, до мере док та слобода на разуман начин не угрожава слободу и права других. Држава такође мора да буде гарант поштовања права појединаца и институција и контролор испуњавања њихових обавеза. Имајући у виду да модерно друштво чине веома различити појединци и групе (укључујући ту и различите верске заједнице), веома је важно да постоји законски оквир који омогућава реализацију права, слобода и обавеза свих, на већ описан начин.

У таквом друштву, једно од основних права јесте и право на слободу изражавања у складу са којим и верске заједнице имају право да изразе своје мишљење о било ком проблему који сматрају релевантним. Спровођење пак политике треба да буде у рукама оних који су за то добили легитимитет грађана, демократским путем, и у интересу читавог друштва.

Директор Института за студије културе и хришћанства, сарадник Института за филозофију и друштвену теорију


Коментари6
0f81a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Jakšić
Još jedan sjajan i osvežavajući tekst! Prof Davor Džalto je jedan od retkih glasova razuma i pozitivne energije na našoj kulturnoj i intelektualnoj sceni. Potpuno se slažem sa svim navedenim. Možda je zbog ljudi kojima je elementarna terminologija nepoznata (kao u komentaru gde je "crkva" = građevina) trebalo malo pojasniti sve te termine. Pod uslovom da je za to bilo mesta.
Љубиша Костић
Мени се прилично допада овај текст и размишљање, али ипак има нешто што би требало да има у виду а то је; Нису све цркве исте и неможе да се све ставе под исти калуп. Има велика разлика између православне цркве и осталих цркава. Чиста православна црква, држи се Исусових речи и дела Апостола. Исус је казао, да је његов брат и мајка, онај који извршава вољу Божију. По њему; Већу вредност имају они који испуњавају вољу Божију од крвног сродства. По Господу Исусу; Сви су народи позвани за царство Божије и сви имају једнаке шансе. Ово прошповеда наша Православна вера и ми смо дужни тога да се држимо, ако хоћемо да будемо истинити верници.
Saša Jezdić
Briljantno! Sve je rečeno i daj Bože da mediji ovakvih stvari više objavljuju! Mogla bi Politika da napravi sa g. Džaltom mnogo duži razgovor od ovog, čovek očigledno ima puno toga korisnog da kaže.
Боки Боки
@nikola andric У овом тексту, "црква" уопште нема конотацију грађевине, не знам одакле таква помисао...? Црква као грађевина је нешто друго и то се овде не помиње
Rade Halovanić
Retko kvalitetan tekst kojem se nema šta ni oduzeti ni dodati. Kao vernik, koji zajedno sa ostalim vernicima čini Crkvu, imam pravo i mogućnost da izražavam svoje mišljenje o bilo kojem problemu kao i svi ostali građani i to mi "mišljenje" niko ni ne osporava. Ali kao verniku na vrh glave mi je više toga da se u moje ime (u ime Crkve) oglašavaju "profesionalne" srkvene "strukture, koji svoje lične stavove "prodaju" kao stavove Crkve nedopustivo se mešajući u svetovne stvari. Drugim rečima, smatram kao vernik da su profesionalne "strukture" SPC-a nedopustivo zastranile i da je krajnje vreme da se vrate onome zašto im mi vernici i država, na kraju krajeva i dajemo pare, a to je naveštenje Kraljevstva Božijeg i širenje Božije Reči, a ne mešanje u svakodnevnu politiku. I sami smo svedoci da , na žalost, ne retki "pripadnici" profesionalnih "struktura" SPC-a se ponašaju tako da ruše i ugled Crkve i rade bogohulne "stvari"!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља