понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Ревизија прошлости у режији великих сила

Сва­љивање од­го­вор­ности за Пр­ви свет­ски рат на Србију све че­шће се по­ве­зу­је с овдашњим ра­то­ви­ма у по­след­њој де­це­ни­ји 20. ве­ка
субота, 08.06.2013. у 21:57
Београђани у склоништу од аустроугарских граната у пећини испод Ташмајдана

Под лупом онога што се прилично невино назива постмодернистичким наративом у историјској науци, мада је заиста реч о ревизионистичкој историографији као „слушкињи моћи”, у предвечерје обележавања стогодишњице Првог светског рата 1914, повод и узроци тог катаклизмичког сукоба који је изменио свет, све чешће се обрћу као прљава чарапа.

Како ствари стоје, ова игра радикалног преобликовања прошлости, упакованог у неку врсту веселости која се цинично брани „политичком коректношћу”, добиће и велико убрзање у наредних годину дана.

Тако је најављено да ће 28. јуна 2014, заједничким снагама Аустрије, Немачке и Француске, у Сарајеву, музичким спектаклом и другим манифестацијама, бити обележена 100-годишњица почетка Првог светског рата, на разним странама се за те дане најављују научни скупови, оглашене су и туристичке туре које ће повести знатижељне на Балкан, у Сарајево, у коме је „почео Велики рат”.

Први светски рат је, дабоме, почео месец дана касније, објавом рата Аустро-Угарске монархије Србији 28. јула, да би сутрадан биобомбардован Београд с Дунава.

Месец дана пре тога, на Видовдан 28. јуна, група младобосанаца, национално-ослободилачких револуционара, у једном од најневероватнијих атентатата у историји, на крају је хицима Гаврила Принципа послала на онај свет аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда и његову супругу, која је била у другом стању.

Прилози угледних историчара, сарадника „Политике”, указују на дубље разлоге настојања да тај догађај, који је био повод Првом светском рату, буде поново означен као његов узрок.Поново су оживљена настојања која би да на плећа Србије свале не само одговорност за Први светски рат, него и да ту наводну одговорност повежу с крвавим догађајима на југословенским просторима у последњој деценији прошлог века.

 

Гаврило Принцип

Манифестација најављена за 28. јун 2014. у Сарајеву изазвала је средином маја оштру реакцију Милорада Додика, председника Републике Српске. У отвореном писму председницима ЕУ и Европске комисије, као и шефовима држава и влада свих чланица ЕУ, онје констатовао да се ради „о још једном мењању историје и њеног повезивања са скором прошлошћу БиХ”.„Апсолутно сумњам да ће најзначајнији делови пројекта бити објективни према Србима”, упозорио је Додик.

Најаве да ће у Сарајеву бити подигнут и споменик Фрањи Фердинанду, недавно је прокоментарисао Ивица Дачић, премијер Србије: „Не знам за земљу у којој се споменици подижу окупаторима”.

Огласио се и низ историчара, указујући на то да је у научној заједници пре много деценија доказано да Србија не сноси одговорност за Први светски рат, већ да она лежи на империјалним, клерикалним и милитаристичким круговима Аустро-Угарске и Немачке оног времена.

Сама идеја да почетак рата буде померен месец дана уназад у прошлост и изједначен са атентатом, а онда симболички и с Видовданом, сведочи не само о пристајању на неку врсту накнадног плаћања империјалних рачуна, него и на неку врсту патологије.

Реч није прејака, инспирисао нас је Макс Вебер, који је безмало пре једног века написао да онај ко аустроугарски „ултиматум Србији из 1914. (а тиме и сарајевски атентат) жели да представи као разлог за овај рат, тај је једноставно слабоуман”.

За ову тврдњу није много марио Ричард Холбрук, који је у књизи „Пут у Дејтон” написао за Гаврила Принципа да је родоначелник српског национализма и да је његов пуцањ у Сарајеву „изазвао почетак клизања Европе у два светска рата и довео до успона и комунизма и фашизма”.

Само дан после Принциповог пуцња, иако без доказа, Аустрија је за атентат одмах оптужила Србију и њену владу, а у Сарајеву је 30. јуна 1914. организован прави погром Срба. Бечка и пештанска штампа покренуле су синхронизовану расистичку и ратнохушкачку кампању застрашујућих размера против Срба и Србије, пошто је овај догађај узет за casus belli против Србије.

После извесног времена су се појавиле „бојене књиге” (плаве, жуте, зелене, црвене и беле, збирке француских, руских, енглеских, српских, белгијских и италијанских дипломатских докумената) које сведоче да су Аустро-Угарска и Немачка изазвале Први светски рат, користећи атентат као повод.

Савремени дух колонијалне рестаурације настоји, међутим, да давно утврђене чињенице порекне и склони из поља јавности, као што је имермерна спомен-плоча посвећена „Младој Босни”, постављена на месту с кога је Принцип испалио хице у Фердинанда, уклоњена после окупације Југославије 6. априла 1941, да би то исто учиниле и власти Алије Изетбеговића почетком рата у БиХ 1990-их.

Настојању да се и тако сакрије чињеница да је Велики рат почео нападом на Србију, сада се придружују и нове форме.

У империјалним, клерикалним и милитаристичким круговима Хабзбуршке монархије, амбициозни стратези и официри су прве, наводно „приватне”планове за уништење Србије, оквирно формулисали већ после Берлинског конгреса 1878. године.

Аустријска оптужба и позивање на рат против Србије у лето 1914. била је у пуном складу с дугогодишњом политиком аустријске Војне странке – неформалног интересног савеза који сачињавају Генералштаб аустроугарске војске, Хришћанско-социјална партија Карла Луегера, која је билаклерикално крило Римокатоличке цркве и кругови око самог Франца Феринанда.

Настављајући се на амбиције обликоване у том интересном склопу, гроф Франц Конрад фон Хозендорф је од 1906,када је постао шеф Генералштаба,непрекидно предлагао да се против Србије поведе тзв. превентивни рат.

Војни историчар Хју Стречен наводи 2001. године: „Хозендорф је први пут предложио превентивни рат против Србије 1906, затим је то поновио 1908–1909, потом 1912–1913, у октобру 1913. и мају 1914. Између 1. јануара 1913. и 1. јануара 1914. он је предлагао рат против Србије двадесетпет пута.” Хозендорф је за те планове имао пуну подршку фелдмаршала грофa Хелмута фон Молткеа, шефа Генералштаба немачке војске, једног од водећих припадника Ратне странке немачког Рајха.

Приводећи крају овај текст о стварни узроцима Великог рата, навећшу део забелешке настале у мом разговору с Владимиром Дедијером у мају 1989. године.

„Пред нама су нови сукоби, буне, ратови и револуције. Велике силе ће немилосрдно настојати да задовоље своје империјалне апетите и да остваре доминацију. Гладне су територија, сировина и јефтине радне снаге, поготово на европском истоку, у Азији и на светском југу. Мали народи и државе тражиће своје место под сунцем, а велики ће од њих тражити да се одрекну свог моралног блага, пре свега борбе за правду и истину. Све ће то подржавати историчари упрегнути у кола дневне политике, којима притиче већа или мања синекура из кесе моћника. Критичка историографија биће на великим искушењима, мораће да води тешку борбу против историјског ревизионизма”.

Забележио сам ове речи Владимира Дедијера у време када је он с дубоком узнемиреношћу коментарисао срамотну чињеницу да београдска ревија „Дуга” објављује текст у коме се „пљује на највеће моралне личности у српском народу”, каква је – Гаврило Принцип.

Тврдио је да ће бити обновљенеконструкције империјалне политике и „науке”, да су Србија и Срби одговорни за Први светски рат.

Помало наивно, запитао сам у том разговору како ће то бити могуће, када је управо Дедијерова књига „Сарајево 1914”, у анкети „Њујорк тајмса” 1984. године, проглашена за књигу године, а он у њој непобитно доказује, позивајући се на небројене архивске изворе, да Србија не сноси одговорност за Први светски рат.

„То су рекли озбиљни историчари и други људи, морални и одговорни пред истином. Политику великих сила те две ствари не интересују. Оне би да буду невине у историји. За њих су увек кривци мали народи и државе који се боре за правду, за слободу и независност. Моћни дуго памте и осветнички су расположени”, говорио је Владимир Дедијер.

Показује се да је био више него у праву.

------------------------------------------------------------

Херој Италије Ђулелмо Обердан

Ђулелмо Обердан, италијански иредентиста словеначког порекла (1858–1882), у лето 1878. иступао је против аустроугарске окупације БиХ и избегао служење војске да га не би послали у Босну. Побегао је у Рим и ступио у везу с круговима који су се борили за ослобођење тршћанске регије од Аустрије и њено прикључење Италији.

Када је у Трсту 1882. организована прослава 500-годишњице прикључења Трста Аустрији, стигао је и цар Фрањо Јосиф, на кога је Обердан бацио бомбу, али атентат није успео.

Осуђен на смрт због велеиздаје, Обердан је обешен 20. децембра 1882. године, а касније у Италији проглашен за мученика за слободу и народног јунака.

Тргови и улице носе његово име, а на обележавању 100-годишњице његове смрти 1982, председник италијанског сената Ђовани Спадолини упоредио је Ђулелма Обердана са Исусом Христом.

Слободан Кљакић


Коментари120
4810a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

slobodan udarac
Bisvsi nemacki socio-demokratski kancelar Helmut Smit izjavio je u razgovoru za nemacki dvevni list Handelsblatt: " Nemci su iskljuceni iz lidersipa (vodjstva) u Evropi za sledece vekove, zato sto su odgovorni za Drugi svetski Rat. A za Prvi, oni su dobrim delom pridoneli". Ovo priznanje je dovoljno, ne treba nista ni dodati ni oduzeti.
Milica Ilic
Izjednaciti kralja Aleksandra sa princom Ferdinadom je izuzetno neuspeo pokusaj da se Srbi optuze za dvostruke standarde. Ko je pitao Bosance da li su bili za ankesiju Bosne 1978me? Niko, Bosna je okupirana i gurnuta u narucje Austriji. A 1918te godine je stvorena kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, najvise na insistiranje hrvatskih i slovenackih politicara. Njihov razlog za stvaranje zajednicke drzave Srba Hrvata i Slovenaca je bio veoma providan, ali nedovoljno providan pre svega za kralja Aleksandra - na taj nacin ni Hrvati ni Slovenci nisu platili ratne reparacije Srbiji kad su pod plastom Austrougarske harali, pljackali u ubijali civilno stanovnistvo Srbije u prvom svetskom ratu (unapred is izvinjavam pojedincima koji su jedva docekali priliku da se predaju Srbima).
Milica Ilic
re: Stanoje Stanimirovic: Po popisu stanovnistva u Bosni izvrsenom 1910, udeo Srba u Bosni je bio 43.49 %. Vecina muslimanskog stanovnistva je bila protiv okupacije Austougarske. Pa ako cemo objektivno, Bosna je bila okupirana 1914te kao i danas, i vecina stanovnistva je bila protiv okupacije. A vi izvolite pa placite na spomeniku sto planira da se podigne Ferdinandu u centru Sarajeva.
Бивши Исељеник
@Станоје Станимировић Срби су 1914. у Босни били релативна већина успркос досељавању различитих народа из других крајева Аустро-Угарске. Атентат су извели Босанци, иако углавном Срби. Претензије Србије на БиХ нису биле велике, али претензије Срба из Босне су биле да се БиХ одвоји од Аустро-Угарске а не да се прикључи Краљевини Србији (уосталом, до 1912. БиХ је по површини територије била нешто већа од Србије!). Посебно градски Срби из Босне, истина 1914. још релативно малобројни, нису никад тежили прикључењу Србији, па можда ни уједињењу са њом. Проблем је што Бошњаци Босну сматрајуи само својом и сматрали су чак и кад нису у њој били ни релативна већина, те проглашавају сваку тежњу Срба за статусом народа у БиХ за великосрпски национализам. Посебно жестоку мржњу према Србима гаје потомци бегова којима је 1920. одузета земља и кметови (углавном Срби). Објективно, великосрпским национализмом може се звати једино тежња за прикључењем Македоније Србији, дијелом остварена 1913.
Stanoje stanimirovic
Pa ako se objektivno pogleda, atentat u Sarajevu je posledica velikosrpskih pretenzija na Bosnu, bez obzira sto u BiH je vecina stanovnistva bila ne-srpska. Tako da kao prvo mozemo da zaboravimo mitologiju o tome kako mi toboze "necemo tudje". Srbiji je bilo krivo sto je BiH pripala Austrougarskoj i onda je isceniran taj atentat. Sad mozemo mi da pricamo o austrougarskom imperijalizmu ali dakako isto tako mozemo da pricamo i o velikosrpskom imperijalizmu -- i narodi u okolini su jasno stavili do znanja da im je pun nos ovoga poslednjega. Interesantno je licemerje ovde, gde se atentat u Sarajevu proglasava "herojstvom" i borbom za slobodu, a isti isticijati atentat na kralja Aleksandra u Marseju se ovde opisuje kao "terorizam". Ako se za atentat u Sarajevu tvrdilo da je borba za slobodu i protiv imperijalizma (mada je u stvari bio u sluzbi srpskog imperijalizma), iste takve pobude (borba za slobodu i protiv imperijalizma) su bile razlog za atentat u Marseju. Licemerni odnos.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Пред стогодишњицу Првог светског рата
Пред стогодишњицу Првог светског рата
Пред стогодишњицу Првог светског рата
Пред стогодишњицу Првог светског рата
Пред стогодишњицу Првог светског рата

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља