четвртак, 21.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:57

Надам се генетској срећи као Винстон Черчил

Аутор: Славко Трошељсубота, 15.06.2013. у 21:57
Фото Александар Топаловић

Мирослав Радман је један од најзначајнијих биолога и генетичара на свету. Својим новим делима „Пут ка здравој дуговечности” и „Како превазићи наше биолошке границе” јасно указује на могуће остварење ових наслова.

Рођен је 30. априла 1944. у Сплиту. Дипломирао је на Природно-математичком факултету у Загребу. Докторирао је у Бриселу, а постдокторске студије завршио је у Америци и Француској. Члан је Француске, Европске и Светске академије наука.

Живи у Паризу. У браку с Београђанком Даницом, музикологом, има две ћерке – Љубу (35), музичког менаџера, и Марију Марту (26), сликара, и сина Микулу (38), графичког дизајнера.

Када сте одшкринули врата дуговечности...

Тек од 2004, када сам с колегиницом др Ксенијом Захрадком одлучио да истражујем најотпорнију бактерију, деинококус радиодуранс, а онда и остале организме отпорне на смрт.

... а када „еликсира младости”?

Од 2009, када сам с колегиницом др Анитом Криско схватио да је таква, и до тада необјашњена, резистенција на смрт изазвана синтезом мешавине малих молекула (метаболита величине антибиотика), који на себе привуку „ударце” слободних хемијских радикала кисеоника и тиме спрече оштећење (корозију) најважнијих молекула живота. Такве супстанце су а приори кандидати за „еликсир младости”, јер штите ћелије од оштећења која изазивају старење.

Колико на дуговечност утиче генетика…

У фамилији Францускиње Жане Калман (122 године живота, упркос 100 година пушења) много је дуговечних. Али свако људско биће је јединствено, јер смо ми, као и све природне популације, полиморфни – различити на јединствен начин – због мешавине родитељских гена.

…исхрана...

Све што уносимо у организам изузетно је важно. Без ваздуха можемо да издржимо око пет минута, без воде неколико дана, без хране неколико недеља. За све што синтетизује организам, да би се одржао у животу, требало би „гориво” споља, од кисеоника, воде и електролита, па до шећера. То нам треба да би ћелије сагоревале шећер, маст и протеине због производње енергије.

... гладовање...

Кад гладујемо и наше ћелије гладују, па траже алтернативне, интерне изворе „хране”, а то су масе протеинског „смећа” у ћелијама – хрпе оксидираних неактивних протеина. То „смеће”, за време гладовања, иде у мале ћелијске органеле „лизозоме”, где их врло корозивна хемија разгради на саставне делове, који су добар алтернативни извор енергије. Уз то, догоди се нешто корисно – ћелија се очисти од тог „смећа” и тако се „подмлади”. Кренимо заједно у повремена гладовања, али не заборавите на воду и минерале за време гладовања.

... љубав, секс...

Увек. Што више, али без оптерећења. Да се не догоди оно што је моја колегиница из Београда коментарисала: „Секс? Волим га и радо га се сећам”.

... а лекови?

Фармацеутика је једина која има пара да финансира моја истраживања, а моја млађа кћерка ме мудро саветује: „Тата, проституција је једина солуција.” Немам претеране комплименте за фармацеутску индустрију. Антибиотици су последњи лекови из њихове успешне серије.

Бил Гејтс је, недавно, понудио 95 одсто свог новца за науку. Шта чекате?

Задивљујуће! Али, све данас мора да се ради „професионално”, што не значи разумно. Предлог пројекта увек иде на комисије експерата, који никад нису урадили нешто стварно значајно у свом животу. Зато и седе у комисијама, уместо у лабораторијама. Онда се гласа. А истина, као и лепота и морал, нису ствари консензуса, гласања.

Како чувате здравље?

У фамилији пазимо на квалитет хране и негујемо хумор. Иначе, трошим се неопрезно. Надам се да ће ми генетска срећа бити наклоњена. Као што је била наклоњена Винстону Черчилу, који је све радио против свог здравља: био је дебео, није се кретао, пио је боцу вискија и пушио 18 томпуса дневно. Ипак, са 90 година бриљантно је писао мемоаре, уместо да већ 20–30 година буде мртав, као и сви они с мањом срећом у лутрији гена.

Плашите ли се смрти?

Упркос годинама, нисам опседнут страхом од смрти. Немам времена за то. Наравно да ми није пријатна помисао на смрт. Али страх ме је од процеса умирања. Сама смрт? Замислите било које вече кад одете на спавање, заспите и – не пробудите се. Не бисте ни приметили. Уз опцију „не умрети”, та ми је најдража.

Чиме се поносите?

Својом фамилијом и успехом мојих ђака – доктораната и постдоктораната. Има их дванаестак професора на водећим европским и америчким универзитетима и институтима. Не зато што мислим да сам их ја „формирао”, јер сви смо ми „самоуки”, већ што их нисам ометао да постану оно што јесу и што су већ били. Талентоване студенте треба третирати као биљке – залијеш их и пустиш их на миру да расту и развију се у оно што већ потенцијално јесу. Поносан сам када слушам како мој бивши ђак држи пленарно предавање на конгресу. Поносан сам и што ми је сада мој ђак директор лабораторије ИНСЕРМ у Паризу и не мешам му се у посао. Барем ми се тако чини.

Који вас посао одмара?

Мој креативни научни рад, читање, размишљање, а највише разговор с изванредним људима, мајсторима свог заната.

Колико ваше тело може да прати ваш дух?

Да ли убрзавајућа хиперактивност мозга постаје терор за остале органе: штитну жлезду, надбубрежну жлезду, срце, јетру, бубрег? Бојим се да је одговор: да. Од свих органа, само се мозак удвостручио у последњих неколико милиона година. Остали нису мрднули. И шта сад? Требало би потражити нову или стару, заборављену мудрост. Грчки филозоф Епиктет је рекао: „Промисли какав живот желиш да живиш и каква особа желиш да будеш”.

Када Париз мењате за Сплит, Хвар…?

Најрадије бих, скромно, имао све. Од ове јесени постајем пензионер у Паризу, па ћу већину времена радно проводити у Сплиту, на Медитеранском институту за истраживање живота.

-----------------------------------------------------------

Кеса пуна одликовања

Ко вас је уводио у живот?

Највише отац, искусни и снажни рибар, мој приватни партизански херој, с једном кесом пуном разних одликовања које бих себи стављао на ревер. С 10–12 година био сам искусан и успешан рибар који је хранио фамилију кад је отац радио. Мој стари ме је научио ригорозности и издржљивости на мору: веслати по седам–осам сати била ми је физичка рутина, а одредити прецизно положај на отвореном мору, без инструмената, била је ментална рутина. Никад нисам ни огребао очев дрвени бродић и на то сам и данас поносан.

-----------------------------------------------------------

Сад рођена деца доживеће стоту

Колико је, уз све проблеме, продужен живот људи?

У Европи се, за последњих 160 година, удвостручио – живимо шест сати дуже сваког дана.

Да ли ће деца наших унука живети и дуже од 100 година?

Ако се тренд из последњих 160 година не промени више од 50 одсто, сад рођена деца доживеће стоту!


Коментари0
ab444
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља