четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 26.06.2013. у 22:00 Александар Саша Дунђеровић

Министар културе не сме да ћути

Вероватно нисам добро сурфовао он лајн издања наших новина! Нема коментара о протесту запослених у култури! Уз недељну јутарњу кафу на 16 Целзијусових, у кишном Корку, тражим узалуд јавну дебату о култури у Србији...

Видим да је било на протесту око 800 људи, на 35 степени Целзијусових . Са моје тачке гледишта, не звучи лоше бити на тој жеги у најлепшем делу Београда. У поређењу са радницима који штрајкују глађу у оронулим фабричким халама, или годинама не добијају плате, па инвалидима рата који гладују – није нека сензација. Праг толеранције на бол је у Србији веома висок. Разумем то.

Међутим, оно што не разумем је индиферентност политичке власти да се ангажује на решењу проблема који је прерастао у уличне протесте, а постоји више деценија.

Невероватно је да нема политичке визије и код министра културе око тога како да се направи успешна културна транзиција у институционалном позоришту од субвенционисаног, социјалистичког и самоуправног модела из седамдесетих, у модерни облик пословања, какав је данас у институционалним националним позориштима и културним установама у Европи.

При тој транзицији најважније је сачувати оно што је вредно и богато наслеђе српске културе и позоришта.

Књига коју сам написао пре 20 година „Менаџмент у позоришту” имала је за циљ да се отпочне процес трансформације, да укаже на неке другачије моделе управљања, да није свуда социјалистичко самоуправљање. Имплементација се никада није десила.

Уметници протестују против постојећег стања, али нема одговора од оних који праве културну политику. Ћуте! А процес демократије и интелектуалне слободе је у томе да можеш, и мораш, да развијаш јавну дебату, да ангажујеш стручне људе који би били позвани да одлучују.

Да се види разлика у мишљењима. Управо у том процесу сучељавања аргумента и контра-аргумента гради се и развија идеја о културном моделу. Напросто, представљати само једну визију је погрешно, јер не постоји само један начин мишљења око неког проблема, а из искуства знамо да је склоност једноумљу погубна по Србију.

Пошто не схватам зашто власт у Србији ћути, враћам се у мислима на оно што добро познајем – у свој други град Лондон. И, сад сам на сличној локацији, као на београдском протесту: на Трафалгар скверу, између Националне галерије и Нелсоновог споменика са четири лава чувара.

Ту су британски уметници и истакнути позоришни ствараоци – директор Краљевског националног театра, људи из институција културе… Они имају медијску пажњу и кажу да се култура уништава, да је власт за то одговорна јер не даје довољно субвенција. Из власти нико ништа не одговара, нема контра аргумената…

То је немогуће! Отприлике, одговор би био (као што и јесте аргумент власти у Великој Британији која је сасекла фондове култури откад су конзервативци дошли на власт): Нема пара за културу, јер она није приоритет, због економске кризе, али зато ћемо да финансирамо институције од националног значаја. Већ смо уложили пуно у ово, планирамо да уложимо и развијамо оно...

У реду, то је неки одговор. Енглески одговор. Мада није прилагодљив за Србију, јер улагања у Србији у културу је морална и политичка обавеза. Јер, када се национална култура подрива, у моменту преиспитивања националног идентитета, онда је то много више од културе као инструмента обичне забаве.

Идем онда у мислима у Даблин. У Ирској професионално зависим од државне културне политике. И сад, на платоу испред Ирског парламента, преко пута Тринити колеџа окупили се угледни ирски уметници, ту пред Самјуел Бекет центром, да протестују због убијања ирске културе.

А министар за уметност, наслеђе, ирски језик и културу Џејмс Џими Денихан ћути и игнорише их, не осећа се прозваним, нема потребу да им одговори. И то је немогуће! Џими би био министар само још пола сата – толико колико да позове такси и спакује свој лаптоп!

Ћутање као одговор на проблеме у култури је немогућ сценарио у било којој европској земљи. Зид тишине и немоћно понављање истих речи о својим правима је примереније за Кафкин „Процес” или Мунков „Крик”, али не и за савремену европску културу и државу.

Политичка воља мора да постоји, јер ако председник Владе Србије Ивица Дачић каже да је „без Европе џунгла, Европу у сваку мисао и кост”, онда то подразумева прављење српског европског културног модела, а то се никако не ради кроз игнорисање, ћутање и чекање да се ствари среде саме од себе.

Национални идентитет је директно повезан са културном политиком и колективним схватањем себе самог. Зато предлажем властима у Србији да организују конференцију о култури на коју ће позвати и стручњаке из других држава.

Нудим се да помогнем преко мог универзитета и још неколико кључних европских универзитета и установа које се професионално баве културном политиком. Отворићемо конструктивну дискусију на тему културне политике кроз конкретне примере, статистике и различите презентације истраживачких радова и погледа, заснованим на ономе што се сада дешава у моделима управљања културним институцијама.

То би помогло да се формира радна група Владе Србије са задатком да припреми нацрт културне политике Србије – од њене мисије, па преко финансирања до закона о пословању. Промена мора да буде свеобухватна јер је Србија прескочила много степеница у развоју у последњих 20 година. А у међувремену култури је остала улица као место протеста и живота.

Аутор је шеф Катедре за драмске и позоришне студије колеџ универзитета у Корку, Ирска

Коментари12
d83bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Desire Mason
Podrzavam inicijativu Dr Dundjerovica da se pokrene sa novim pristupom modernizacije kulture u Srbiji. Vreme je za sinhronizaciju sa svetskim tokovima. Nasi cenjeni strucnjaci i umetnici koji imaju priliku da rade i stvaraju u inostranstvu, kao sto je cenjeni Dr Dundjerovic, bi nam svakako jako pomogli u stvaranju nacrta novih zakona i vizije upravljanja kulturom u Srbiji. Imala sam srecu da nedavno pogledam predstavu 'Smrt Trgovackog Putnika' reditelja Dundjerovica u Everyman teatru u Irskoj. Savremena upotreba tehnologije u ovoj predstavi, filma i zive muzike u kombinaciji sa glumom na sceni stvaraju posebnu magicu atmosferu. Drago mi je da je predstava dobro prihvacena i od Beogradske publike. Zao mi je sto se kod nas uvek nadje neki 'Pera Detlic' koji moze da okarakterise glumu u ovoj predstavi 'katastrofalnom i ispod nivoa beogradskih amaterskih pozorista', kada u istoj predstavi glumi jedan iskusni Holivudski glumac, kakav je Patrick Cronin.
Ivana Medic
Ako gospodin "Pera Detlic" ima potrebu da omalovazava neciji rad, onda barem neka ima hrabrosti da svoju "kritiku" potpise svojim pravim imenom i prezimenom. Ja sam gledala istu predstavu "Smrt trgovackog putnika" u BDP-u, u reziji gospodina Dundjerovica i primedbe koje je izrekao "Pera Detlic" apsolutno nemaju veze sa stvarnoscu.
Marko Kraljevic
Pozdravljam ovu inicijativu, konacno nesto konstruktivno da se predlozi za kulturu u Srbiji. Pero Detlicu, mora da nisi gledao istu predstavu kao i mi! Publika je bila odusevljena! Ti mora da si neki neostvareni kriticar, pa ti je ovo jedini prostor da objavljujes i zamaras sa tolikim nepotrebnim tekstom.
Novosađanin NS
Za stanje u našoj kulturi najodgovorniji su upravo tzv. kulturni radnici. I gle čuda, odjednom se probudili iz višedecenijskog sna.
pera detlic
jos jedan komentar: pre mesec dana imao sam priliku da pogledam predstavu - gostovanje u beogradskom dramskom pozoristu irskog everyman teatra - u reziji potpisnika ovog teksta. bilo me je sramota sto gledam. nakon predstave osecali smo se uzasno. prazno, izmuceno, prevareno. predstava je neinventivna, dosadna. rezija spora, mlaka, neadekvatna. gluma malo je reci katastrofalna, ispod nivoa nekh beogradskih amaterskih pozorista. dramatizacija nepostojeca, scenografija izuzetno lose resena, muzika nepostojeca, svetlo stravicno, sve to kao u srednjoskolskoj predstavi. veoma los utisak samo je pojacan cinjenicom da je predstava radjena po tekstu smrt trgovackog putnika artura milera, jednog izrazitog, bezvremenskog klasika, jednog od najboljih dramskh tekstova 20. veka. uprkos tome sto je tekst izvodjen ko zna koliko puta u mnogim zemljama, ekranizovan maestralno u reziji volkera schlondorfa sa sa dastinom hofmanom i dzonom malkovicem... ta dva i po sata u bdpu voleo bih da sto pre zaborav

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља