уторак, 25.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:56

Ми смо деца црне рупе

субота, 29.06.2013. у 21:57

Београдска „Просвета” и Центар за културу града Зајечара, објавили су изабране песме Адама Пуслојића (1943), у четири књиге: „Зидање источног плача”, „Нови господар ваздуха”, „Ваздушна линија” и „Негледуш и Дародавац”. У прве три је поезија, а у четвртој су критике и есеји о песничком делу. Адам Пуслојић је аутор тридесетак песничких књига, а у рукопису има више од педесет збирки. Прошле године је написао једанаест књига. Песник – вулкан. Почасни је члан Академије Румуније, од 1995. Добитник је најзначајнијих књижевних и преводилачких награда.

Сви наслови књига су састављени од три речи. Да ли је то случајно?

Нипошто! Сасвим природно, ту је присутна идеја светотројства. На поетичком плану, то ми је отворило могућности да неке битне појмове доведем у саоднос. На пример, прва књига – „Зидање источног плача”. Примарни појам је градња, генеза; други појам је исток, то је подједнако моја родна источна Србија али и „исток” као извор и Исус. Исток је и идеја православља, по којој се све рађа са небеским сунцем. Плач је мој дух и лични сензибилитет, губитак, трагични усуд Србије. По овом концепту можемо рашчланити и остале наслове. На читаоцу је да изабере могућности тумачења. Разуме се, ја их имам сијасет.

Тимочка крајина је и црна и златна. Иако живите у Београду – као да из Крајине нисте ни одлазили?

А и куд бих и где бих, као човек и песник? Ништа чудесније и усудније! Зато је моја Крајина једнако црна и златна, једнако зелена и плава, једнако ја, у сенкама предака. Уверен сам да у мојим стиховима Крајина живи други свој живот, онај мање видљив, али не и мање узбудљив. Тимочку крајину су давно, пре мене, блиставо исказали бард сцене Зоран Радмиловић, филмски маестро Живојин Павловић, блистави песник Томислав Мијовић и маг сликарства Радислав Тркуља. То је то злато Крајине.

Важне теме у вашој поезији су и родољубље, род и отачество, љубав и страст, смисао жртве и жртвовања. Све ове категорије данас губе вредност?

Да је одиста тако, а није, свет би изгубио наду и будућност. Јунак Достојевског Иван Карамазов кад каже оно најцрње могуће: „Господе, враћам ти улазницу”, у основи само упозорава свога Творца на тежину живота, али наду он не губи. Рекао бих да он ту улазницу у живот никада неће вратити, јер му је живот све што има. Појам жртве видим као надљубав и врховни вид постојања. Ту се успоставља склад јединке и божанског принципа, личног и космичког. Такве вредности човек не губи ни у најтежим искушењима и страдањима. Зар Србија данас и за песника није највеће, дубинско искушење?

Ваш деда Александар био је солунски борац, отац Драгољуб трагично је страдао маја 1945. Шта је патриотизам данас?

У овој трагичној истини постоји својеврстан фантазмагорични парадокс. Деда Александар је преживео солунску голготу, па и априлски слом Југославије 1941. године, а мој отац Драгољуб страда у својој двадесет трећој години, када је рат, практично, већ окончан. То је та „ваздушна линија смрти” из наслова моје књиге. Имам и стих „Смрт ничија не мирује”.Тешко је говорити о патриотизму данас јер се лако може одлутати у патетику и празнословље. Није исто казати и доказати се. Често се питам: како бити храбар данас, на којој животној и судбинској основи, на каквој живој карти твоје домовине? Једини мој одговор је – бити ту!

Своју поезију називате – дисајном. Ви заиста живите своју поезију, поезију вере и узнесења?

Најчешће је тако. Јер како уосталом објаснити да сам за педесет година написао и објавио само тридесетак својих песничких књига, а у последњој деценији свог живота имам у рукопису њих педесет. Питам се да ли ја живим само сопствени живот или, којим чудом, још неколико живота својих прародитеља и будућих потомака, у временском и космичком смислу. Моје песничко ја – жедно је и гладно туђих животних прича. Једно ја – то је мало! Једно ја – то сам само ја.

Један сте од оснивача клокотризма. Шта је од овог књижевног покрета остало?

Још кад смо артикулисали постојање клокотризма, крајем осме и током девете деценије прошлога века, казали смо истину: „Клокотризма је било одувек”, „Ми смо деца црне рупе”. Како да нестане то чудо? Како да нестане Лепенски вир?

Када су почеле ваше књижевне везе са румунским песницима, које трају све до данас?

У строго историјском смислу, ми смо започели нашу дружбу још у првој половини дванаестог века, када је наш први песник Свети Сава воздигао манастире и с десне и с леве стране Дунава (од Месића до Базијаша), а све је то наставио отац Никодим (Водица, Тисмана и још четрдесет храмова) и они који су дошли са првим штампаним књигама (блистави пример нашег оца Макарија у Трговишту) и свих оних који су дошли после њих, укључујући ту и моју генерацију. Дивно је и корисно да удруже своје снове Његош и Еминеску, Васко Попа и Ђео Богза, Миодраг Павловић и Ђелу Наум, Стеван Раичковић и Петре Стојка, Радомир Андрић и Никита Станеску, Срба Игњатовић и Марин Сореску... Зар није чудесно кад умни есејиста Еуђен Симион напише потресан есеј о нашем Јовану Дучићу или прозаик Думитру Раду Попеску праву оду нашем косовском циклусу, који је већ крајем деветнестог века на румунски језик препевао Михај Еминеску?

Однедавно сте почасни грађанин града Неготина. Признање је, коначно, стигло и из завичаја?

Ове године када сам у марту обележио седми прстен животног пута, задесила су ме два судбинска догађаја. Понајпре, овај споменути четворотомник мога песништва објављен недавно у „Просвети”, код мог првотног и основног издавача, и моје мајско именовање за почасног грађанина Неготина. Признања у свету човеку значе много и годе му уху и сујетном духу, а признања (ма и она најмања), у твом родном дому и граду, значе озарење и усхит, које ти прожима биће од прошлости до будућности. Ово моје друго озарење, оно неготинско и крајинско, имало је благородно дејство да сам изнова три дана био дете. У том часу, док сам ходао улицама Неготина, готово да сам погледом говорио сваком човеку кога бих сусрео на путу: „Еј, човече, ја сам срећан човек.”

Зоран Радисављевић


Коментари1
165c5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

rade borski
Kum nije dugme.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља