Бела Црква – На једном споменику пише да је тог дана Србија устала, на другом да је злочиначка рука убила двојицу Срба, жандарма. Између два споменика, посвећена истом догађају, постављен је велики црвени рингишпил који чека раздрагану децу да се по ко зна који пут заврте на ливади покрај речице Коларуше. Налазе се тек педесетак метара један од другог, али је, изгледа, предубока провалија која их раздваја у селу Бела Црква код Крупња – на месту где је народни херој Жикица Јовановић Шпанац, на Ивањдан, 7. јула 1941. испалио чувене куршуме. За једне, био је то Дан устанка у Србији, за друге само тренутак националне срамоте и жалости.
И овог 7. јула, у Белој Цркви, месту с два музеја, 250 кућа и 800 становника, биће одржане две паралелне манифестације. Најпре, у 10 часова, прота Михаило Мајсторовић одржаће парастос убијеним жандармима, Миленку Браковићу и Богдану Лончару, док ће сат касније, представници Владе Србије, Субнора и општине Крупањ одржати прославу Дана устанка, уз пригодне говоре и пратњу КУД „Мића Тадић” из Крупња.
Прастарој липи, под којом су пре 72 године пали Браковић и Лончар, лагано прилази председник општине Крупањ Раде Грујић (СПС). С најближим сарадницима, председником МЗ Бела Црква Зораном Крстићем, начелником општинске управе Милорадом Симићем и директором ЈП „Пут” из Крупња Добривојем Теовановићем, кренуо је у инспекцију, пред дочек високих гостију из Београда и целе Србије.
– Од ове године је држава преузела организацију празника јер је од 2000. то чинио Субнор, уз подршку општине Крупањ. Предвиђено је полагање венаца, а осим министра Жарка Обрадовића, представника Субнора и наше општине, биће присутне и борачке организације околних градова. После тога, предвиђен је културно-забавни програм – износи планове Грујић.
Бела Црква, једна од 24 месне заједнице у општини Крупањ, већ деценијама је митско место југословенске историје. Непосредно после рата, посетио га је и Јосип Броз Тито, али после више није навраћао.
– Овај дан представља тековину народноослободилачке борбе и обележавамо га без обзира на опречна мишљења. Страшно је што се то догодило између Срба, јер то су били наши људи, али историја још није ревидирана. За мештане Беле Цркве, ово је Дан устанка и ништа друго – поручује председник општине Крупањ.
Грујић, међутим, признаје да је за њега „тешко питање” – зашто су онда у порти цркве Светог Георгија, тек неколико корака од старе липе, подигнути споменици двојици жандарма... У дворишту цркве, где већ 99 година почива некадашњи уредник „Политике” Дарко Рибникар, дочекује нас млади протојереј храма Светог великомученика Георгија, Михаило Мајсторовић. Прекида накратко косидбу и објашњава нам историјат две велике црне мермерне плоче, подигнуте пре десетак година, на којима су исписана имена двојице жандарма, наредника Миленка Браковића и Богдана Лончара.
– Били су народна власт, а не окупаторске слуге. Тужно је што се народ и данас дели на комунисте и људе који су за веру и православље. Никад нам нико из Субнора и сличних удружења није пружио руку и позвао да се измиримо и живимо као људи, а ми то стално, али узалуд чинимо. Сваке године правимо парастос за покој душе Лончара и Браковића, али нико од њих није узео свећу у руке и придружио се – огорчен је Мајсторовић.
Храм Светог Георгија, у коме је крштена и банкарка Борка Вучић, пре неколико година је осликан, што је дело Академије Српске православне цркве за фрескосликарство и рестаурацију, односно професора Горана Јанићијевића и његових студената. Отац Михаило казује да је, једнога дана, док су Јанићијевић и његови студенти били на ручку, неко ушао у храм и ножем избушио тек насликане фреске...
– Чудне ствари прате историју овог села. Постоји много разних прича о томе шта се тачно десило на Ивањдан 1941, али је тужно што имамо и парастос и прославу поводом истог догађаја. Нема сагласности ни о томе из чега је пуцао, да ли из карабина или пиштоља, а има оних који тврде да уопште није пуцао Жикица. Но, како је и он убрзо преминуо под чудним околностима, све је то једна велика тајна – загонетан је отац Михаило.
Мештанин Јовиша Ранковић је међу најстаријима у Белој Цркви, имао је десет година када је Јовановић устрелио жандарме. Иако је тада био у оближњем селу Белотићу, добро памти ове дане.
– После су дошли Немци, попалили села и убијали народ, морали смо у бежанију – казује Ранковић.
У овом селу као да је време стало. Интернет још немају, кажу да је опрема набављена пре три године, али никако да проради. На платоу поред липе су два музеја, у спомен на оба светска рата, али ни они не раде. Одлазећи, у музеју посвећеном Жикици Јовановићу Шпанцу затичемо једну мештанку како метлом избацује суво лишће, ко зна кад упало кроз полуразбијене прозоре – кроз које се види велики црвени рингишпил.
Бојан Билбија
