субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:55

Антифашиста и херој Стеван Филиповић

субота, 06.07.2013. у 21:57
Споменик Стевану Стјепану Филиповићу у Ваљеву Фото Б. Нововић

Ваљево – Навршила се 71. година откад је у устаничком Ваљеву извршена смртна казна вешањем над младим револуционаром и херојем Стеваном Стјепаном Филиповићем (1916–1942). Од свих фотографија снимљених током Другог светског рата, једна је обишла цео свет. На њој је овековечен моменат када 22. маја 1942. године храбри партизански командант Поцерског батаљона, с омчом око врата, високо подигнутих руку са стиснутим песницама кличе слободи и позива окупљени народ да узме оружје у руке и почне борбу против фашизма.

На постаменту 16 метара високог монументалног споменика на брду Видраг изнад Ваљева нисмо затекли ни цвеће ни венац, што је јасно указивало да 4. јула, на Дан борца, овде нико није званично долазио. Док смо стајали испод раширених руку револуционара, присетили смо се шта су на дан егзекуције забележили хроничари и сведоци. Као да су још одзвањале Стеванове речи и поруке док је маса грађана стезала круг око вешала: „Ако будете само стајали и гледали, непријатељ ће и вас овако једног по једног вешати. Смрти се не плашите. Она је ништа. То ћете видети кроз неколико тренутака, кад будем умирао. Није смрт страшна ако се зна зашто се умире. Устајте! Сви у борбу против фашистичке реакционарне звери! Доле Хитлер и његове злочиначке банде!...”

После кратког наређења „Вешајте га”, омча се затегла. Високо подигнуте руке пале су низ тело. Песнице су остале стиснуте. Настао је тајац и скоро видљива слика како један човек прелази у историју. Фотографија с овог догађаја убрзо је нашла почасно место у згради Уједињених нација као симбол отпора против фашизма. Стеваново храбро држање на губилишту непосредно је утицало на то да немачке окупационе власти одустану од даљих јавних вешања на тлу Србије.

Стеван Стјепан Филиповић, био је једно од петоро деце Анте Филиповића из Опузена у Хрватској. Правдољубивог, поштеног и храброг, рано га је захватио вихор револуционарног заноса. После завршеног другог разреда напушта даље учење у Мушкој грађанској школи у Мостару. Из крагујевачког Војнотехничког завода 1940. године долази у Ваљево, где се брзо укључује у илегални партијски рад. Брзо напредује, стиче поверење и репутацију међу саборцима, тако да пре хапшења и смакнућа постаје партизански командант Поцерског батаљона.

Монументални споменик овом револуционару, рад вајара Војина Бакића, подигнут је 1961. године у Ваљеву. Када су се крајем деведесетих година прошлог века појавили „нови” ревизионисти свега и свачега, на мети се нашао и овај белег који, уз симболичке, има и неспорне уметничке вредности. Његова биста у центру града, постављена на месту где је извршено херојево вешање, од 1991. до 1994. године неколико пута је рушена. Локална власт, збуњена оваквим понашањем, била је приморана да је депонује у магацин овдашњег комуналног предузећа. За чланове Субнора, али и највећи број грађана Ваљева, најувредљивије је било када су и на бисти и споменику на брду Видрак видели увредљиве написе и исцртане кукасте крстове. Његови саборци су размишљали да, чак, организују и ноћна дежурства како би спречили вандале у тој несхватљивој намери. Кад је овај „мамурлук” прошао, млади херој се поново усправио, али и даље тињају примедбе да је подигнут на месту где се налази гробље великог броја српских војника и грађана страдалих током Првог светског рата и епидемије тифуса.

Није Стеван ништа боље прошао ни у свом родном Опузену. У ноћи између 17. и 18. јула 1991. године минирано је овеће спомен-обележје на којем је приказан херој испод вешала, рад вајара Мире Вуце и Стјепана Грачана. Против лица која су починила ово дело, иако су била позната локалном становништву, никада није поднета кривична пријава. Заједница удруга антифашистичких бораца Дубровачке жупаније најоштрије је осудила овај чин. Хероју су „за врат” наставили да дувају и нешто касније, приликом опште помаме за променом назива улицама, трговима, школама и установама. На срећу и охрабрење, код споменика борцима револуције у лику Стевана Филиповића, млади Ваљевци све чешће уговарају љубавне састанке, на које одлазе без спреја и амбиција да наруже хероја.

Будо Нововић


Коментари28
6dea3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki
Stjepan u Valjevu, Šimun u Kragujevcu, Nikola na Zelengori. Tri brata, tri antifašista, tri heroja, tri Hrvata iz Opuzena. A ne poštuju ih ni u Srbiji ni u Hrvatskoj.
Milan Jovovic
Odgovor Lunetu>Nije Dzavaharlal Nehru klekao ispred Filipoviceve fotografije u palati UN u Njujorku. To se desilo u Nju Delhiju pedesetih godina na jednoj jugoslovennskoj dokumentarnoj izlozbi.Tada je izgovorio>Kakav moral pod omcom. Ovaj covek je prekoraio granicu smrti.Tito je morao pobediti kad je imao partizane koji su se na ovakav nacin borili i umirali.
Petar Blagojević
Od Lazara na ovamo ništa se promenilo nije, niti će. Bio Lazarov vojnik, bio ustanik, bio solunac, bio ravnogorca, bio partizan, na kraju, svako ko je jednu kap krvi prolio za ovaj narod i ovu zemlju ispadne najobičnija budala. Kada se uzdiže, hvali, i poštuje, jedino i samo mentalitet kukavica,i još se pritim taj kukavičluk namerno brka sa intelektom i pameću, jedino što možemo jeste da naružimo svakog ko makar i liči na heroja. Da parafraziram Šekspira - Gde su svi kukavice hrabrost je kukavičluk.
Radivoje Davidovic
Pitanje za Milicu Petkovic. Da li je izasla iz stampe monografija „Privrednikovi pitomci“ koju pominjete ili je jos u fazi rukopisa. Ako knjiga postoji gde se moze nabaviti. Vase reagovanje me je podstaklo da odem u Arhiv Srbije i pogledam dokument koji pominjete u vezi Stevana Filipovica. Medju dosijeima pitomaca Privrednika nasli su Stevana Filipovica u Fondu ovog drustva ali na zalost to nije licnost koja je postala kasnije narodni heroj. Da li imate precizniji podatak gde se to tacno nalazi broj kutije, naziv fascikle,neku oznaku ili slicno.Da li ste to licno videli ili ste podatak preuzeli iz fusnote neke knjige.
Радосављевић Четник
Рођен сам после тог страшног рата и одрастао сам у породици припадника ЈВО. После рата моји су имали мало проблема, али захваљујући породици, а посебно брату, народног хероја (чије име нећу помињати да људи не би имали проблема), која нам је пуно помогла, нисмо имали последице. Они су били честити људи и остали смо и данас пријатељи. Кад видим како се неки данашњи ,,тобожњи" равногорци понашају мене је срамота. У титово време имао сам посао, плату, бесплатно школовање за децу а данас имам над главом само порезнике и извршитеље. Споменик гледам сваки дан са прозора. Мени не смета! Искрено поносим се што је у мом граду иако не делим идеологију за коју је тај несрећник дао живот. Жао ми је, што управо ти, условно, моји ,,равногорци" који су 20 година, на овај или онај начин на власти у Ваљеву нису подигли ни једном равногорцу ни спомен плочу а камо ли споменик. А могли су. Били су заузети пуњењем сопствених џепова! Зато их се стидим!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Дан устанка – заборављени празник
Дан устанка – заборављени празник
Дан устанка – заборављени празник
Дан устанка – заборављени празник
Дан устанка – заборављени празник

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља