Задужбине, чесме, мостови, куле и градови,одбројавају деценије и нижу године. Људска потреба да се свет украси корисним грађевинама намеће се као важност.Савлађују се необуздане реке, стварају језера. Неимари остављају за собом и стихове невелике песничке вредности који потхрањују илузију развитка, надмећући се колико која грађевина има стубова, колико мост има окана и колико представља понос града и земље. Грађевине имају несумњив значај, данас се то посебно односи на путеве.

Свака градња, за коју су везани многи догађаји и судбине,према предањима, захтева и људске жртве,од ћуприје на Дрини до Скадра на Бојани.Сада се, као о жртви,говори о једном дрвету, старом храсту код Горњег Милановца,који се нашао на траси новог пута и мора да буде посечен.

С пуно дивљења, људи говоре о дрвећу. То је нешто драгоцено што изискује поштовање.Посебно о дрвету као што је храст.То је дрво старих Словена!

Путеви су, такође нештошто за нас нове људе, има изузетан значај.

У Савинцу код Горњег Милановца стоји вековима тај стари храст. Да би туда прошла траса новог пута, храст мора да буде погубљен.

Тамо у некој дивљини, да би то престала бити, планирано је да прође нова, модерна саобраћајница која је неопходна. Али се испречило дрво, шестсто година старо.

Е, сад, шта је важније, стари храст или нови пут?

Било би неискрено тајити да се испод површине не крије политика. Али, то је већ досадна игра.

На „славној“ Ибарској магистрали, ко путује тај зна, месецима, мало, мало, миц по миц, дограђују се путеви које време, киша и снегови разграђују. Уз трајно негодовање, траје то неко време, држи воду док мајстори оду, па опет поново, кроз брдовити крај код тунела Штавица, где се гаје шампињони, пре Рудника, одакле се спушта доле, ка Горњем Милановцу и даље. Нова траса је неопходна...

У Пионирском парку у Београду, код зграде Председништва Србије и здања Скупштине града, стоји једно дрво с посебном ознаком. То је храст лужњак. На том месту опстаје столећима, триста година. Српски краљеви и београдске паше и беглербегови нису помишљали да га склоне.

Стари храст у Савинцу двапут је старији.

Границе оданости и издржљивости није лако одредити, као што није лако одговорити на питање да ли је могуће прилагођавати се.

Сад је, на траси будућег аутопута, искрсао компликован проблем да се стари храст заобиђе. Вијадуката, који прате нови београдски мост на Ади, и кружних путева, пуни су градови. Шарганска пруга, којом је, преко Кремне, ишао ћира, пуна је „осмица“. Градитељи су знали да обиђу нека места.

Прилаз Београду, код новог моста, сада има више завијутака и теже је њиме проћи него раније.

Храста има од Северне Америке до Европе и Азије, свуда по свету.

Кажу да је Венеција изграђена на храстовини. Остаје да се види да ли ће буковина из Савинца пуцкетати док гори у зимским ноћима или ће бити искоришћена на други начин, у градњи или изради намештаја.

Дрвету су људи ишли на поклоњење. „Не ломите ми багрење“ пева Ђорђе Балашевић и још вели: „Без њих ће ме ветрови одувати“. 

Кад се у шуми чују ударци секире, и звук моторне пиле, зна се да то обарају велика стабла.

Сидни Полак у свом филму „Коње убијају, зар не...“ алудира на животињу коју треба докрајчити.

Као у инат градитељском духу, чује се да се радници, који би требало да сруше стари храст, плаше да га пипну.

Књижевник и новинар