субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:52

Презадужени траже помоћ од презадуженог

Аутор: Иван Цветковићуторак, 16.07.2013. у 12:30

Држава и спорт се поново надмудрују ко колико коме даје и колико би то требало да буде. Последња партија у том шаховском мечу је одиграна недавно када су на позив Министарства омладине и спорта за сто сели представници клубова.

А почео је још пре Првог светског рата. Пионири нашег спорта су годинама покушавали да Скупштина Краљевине Србије изгласа закон о витешким удружењима. Надали су се да ће посланици лакше да дигну руку за витештво, за здраву и развијену омладину, која ће данас-сутра да затреба војсци кад крене у ослобађање браће у поробљеним крајевима.

Једно од наших најстаријих спортских друштава је био Српски мач. Само име му каже каква му је била намена, а основао га је – Белгијанац! Шарла Дусеа је довела наша држава 1891. да предаје мачевање на Војној академији. Њему се у Београду толико допало да је у њему остао до краја живота (умро 1929).

Српски мач је поред „борења” почео да негује и лоптање (тако се звао фудбал до 1945), па је 1907. направио прво фудбалско игралиште у граду, у данашњем парку код Студентског дома „Краљ Александар” (раније „Лола”). До тада је терен по свим прописима био само Соколов у Кошутњаку, али је у то време то било далеко од града. По угледу на Српски мач своја прва игралишта су на Тркалишту (назив је настао шездесетих година XIX века, јер су се ту одржавале прве коњске трке у Београду), уредили и БСК (1911) и Велика Србија (1913), која је после Првог светског рата променила име у Југославија. Она су била дуж Булевара од Универзитетске библиотеке до Гробљанске улице (сада Рузвелтова).

Ето, то је један од начина да држава помогне – да доведе стручњака. Београдска општина је, пак, издавала дозволу, где могу да се граде спортски објекти. Касније је она променила намену тог земљишта, јер је одлучила да ту буде универзитетско средиште, а Југославија (1926) и БСК (1927) су пресељени тамо где су данас Звездин и Партизанов стадион.

И држава и град су у то време били „бездушни”, иако су тадашњи београдски „вечити ривали” већ били, што би данас неки рекли за њихове наследнике, „национална добра”. Југославија је остала без стадиона, иако је била не само први клуб из предратне Србије првак Краљевине СХС, него и први двоструки узастопни шампион нове државе (1924. и 1925). Трећу титулу никада није освојила. Најближа томе је била баш 1926, али је у финалу, у Загребу, изгубила од тамошњег Грађанског. Утакмица је била таква да се први пут јавно говорило и писало о „нашима” и „њиховима”.

БСК је 1927. градио стадион. А те године су југословенски клубови први пут учествовали у међународном такмичењу – Средњоевропски куп је отворио врата за нашег првака (био је то Грађански) и вицешампиона (БСК).

Међуратне новине су пуне запомагања клубова да им се смање дажбине, јер су проценат од прихода са сваке утакмице узимале и општина и држава, а и Југословенски ногометни савез (ЈНС) и надлежни подсавез (нпр. Београдски). Па још ако клуб није имао своје игралиште, морао је да намири и власника.

Садашња невоља је у томе што презадужени траже помоћ од такође презадуженог! И клубови, и држава, као и фирме, премошћују финансијске проблеме узимањем кредита. А онда на то дођу камате... Како је то из личног искуства знамо и ми, обични смртници.

Ова бољка не може да се излечи, ако се не нађе шта је изазива. Проблем је у томе што је данас права реткост, а можда уопште и не постоји, целина (ако је некоме лакше – систем), која сама себе може да издржава!

То не успева ни Сједињеним Америчким Државама, а камоли Србији. То не могу, ма колико били национална знамења, ни клубови на Западу (на пример шкотски Ренџерс), ни на Истоку (најсвежији пример бугарски ЦСКА).

Спас од банкрота се углавном налази мимо целине, то јест система. Неко са стране мора да долива. Негде су то градови (на пример, Мадрид и Барселона), негде „нови Рус” (Абрамович), негде амерички милионер (Глејзер), негде шеик који не зна шта ће с парама од нафте...

Али, докле тако може? Издаци су све већи (плаћање играчима, изградња и одржавање спортских објеката и слично) и, поједностављено речено, једног дана поставиће се питање да ли уопште има толико пара да се за све то плати.

Да би изашли из врзиног кола, а што пре то боље, наши савези и клубови, влада и министарства, требало би да се пруже према губеру, то јест да у спорту у оптицају буде онолико пара колико он сам може да створи.

Примања играча и тренера, на пример, могу да буду у сразмери с оним колики приход донесу клубу. Сада њихова цена зависи од вештине преговарања.

Пошто је порез произвољна категорија (држава одређује да ли ће за пелене и цигарете исто да „шиша”, колико ће за коришћење дворане да плаћају спортисти, а колико естрада и слично) може да снизи намете спортским удружењима. Али, спорт то мора да оправда.

Сутра: Шта раде амбасадори ако су спортисти најбољи амбасадори


Коментари0
fdf01
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља