Плужине – У Плужинама, на културној манифестацији „Песничка реч на извору Пиве”, одржан је округли сто о песничком делу Рајка Петрова Нога (1945), једног од најзначајнијих српских песника, аутора двадесетак песничких књига. Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево објавио је „Дела Рајка Петрова Нога”, у пет књига (2003). Књижевна задруга српског националног већа из Подгорице и издавачка кућа „Орфеус” из Новог Сада, објавили су недавно књигу изабраних песама Р. П. Нога „У долу шушти јечам” (Девет строфа једне повести).

Како се осећа песник којем још за живота праве округле столове и сумирају његов стваралачки опус?

Мени су половином марта 2003. године „анђели певали”. И био сам се помирио, колико је човеку дато, и поздравио са светом. Онда ме је овај одозго милосно осоколио: Хајде, још мало... Али, под ригорозним условима које сам дисциплиновано прихватио: не пијем, не пушим, не идем где ће ми бити непријатно; више гледам у небо и у дрвеће, него у људе. Од тог преломног датума објавио сам „Јечам и калопер”, „Не тикај у ме”, „Запиши то, Рајко”, „Запиши и напиши”. То што ми још за живота праве округле столове и објављују зборнике о ономе што сам писао и пишем, могао бих разумети и као „посмртне почасти”. Неки ми, као што знате, објављују и смртовнице. У животу сам више пута умирао. Имам са смрћу извесних искустава.

Овде у Плужинама – Срби нису пристали да постану Црногорци. Како гледате на растакање српског националног бића?

Пре коју годину, баш док је трајала „Песничка реч на изворима Пиве”, из уста младића који у овом крају као борови расту, могла се чути, сва од гласног пркоса и ината, и оваква песма: „Одакле си, селе, девојано млада, / Из Србије, брале, из Даниловграда”! Знају браћа да живе у Црној Гори. Зна сеја да Даниловград не може бити у Србији. Али може у песми. Кад је већ лажни референдум раздвојио мило од драгог. Такви су вам Старохерцеговци. Не дају се.

Растакање српског националног бића, то је удружена маратонска и кварњачка дисциплина наше разбраће и светских силеџија. Мене више брине ендемска болест нашег саморастакања.

Књига „У долу шушти јечам” – књига је изабраних песама, али компонована као потпуно нова књига. Каква је улога прозно-поетских строфа из „Јечма и калопера”?

Књига „У долу шушти јечам” има поднаслов „Девет строфа једне повести”, а има, као мото, и објашњење шта је код старих Грка значила „строфа”. А значила је: обртање, окретање, нарочито окретање хора, и у том окретању промену понављане мелодије. Откако пишем, то и радим: окрећем и преврћем прву радост и први бол. А онда и друге радости и болове.

Своје књиге песама – „Безакоње”, „Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Недремано око” и „Не тикај у ме” – узео сам као пет строфа и смењивао их са четири прозне „строфе” из „Јечма и калопера”. Пет плус четири једнако је „девет строфа једне повести”, које се, час у стиховима, час у поетској прози, „окрећу” и смењују, и једна у другој огледају. Док у долу – у сну, у сећању – постојано једино шушти јечам. То је то: Творац је свет и у њему људски живот у строфама саздао, а ово је скудоумно појединство покушало том ритму да подражава. Има ли у томе какве новости?

У свим својим књигама обилато сте користили колективно памћење српског народа. Шта сте све открили у митолошким, религијским и историјским слојевима националне традиције?

Изгледа да је у поезији, управо својим одсуством, интензивно присутно оно чега је било, па га више нема. Већи део књижевности могао би стати под наслов: Човек се враћа кући. У мом случају, још и кући које нема. Имао сам старог оца који ми је по годинама могао бити деда. Можда сам зато речи нашег Праоца управљене његовом, и нашем, великом Сину – „Чедо моје, возљубљено, утехо старости моје” – прочитао као да су мени упућене. У долу, дакле, јечам шушти. О чему? О очинству и синству. И о мајчинству. Код мене о мајчинству још и више, јер је у мојим песмама гроб моје мајке. Многе, да не кажем све књиге на овај или онај начин, о породици говоре. Код мене још и о проширеној, књижевној породици. У књигама мемоарско-есејистичким „Запиши то, Рајко” и „Запиши и напиши”, по несигурном сећању и поузданом читању, управо сам о таквој, проширеној, књижевној породици и писао. У породици нас има и оваквих и онаквих. Зато су хумор, рескост, топлина и пргавост – ту законито помешани.

По свему судећи, на видику је „допуњено издање”?

Има таквих понуда и из Српске и из Србије. Волео бих да их моје књиге примакну. Кад већ нисмо у истој држави, да барем будемо у заједничком духовом и културном простору. У Даниловграду! Не свиђају ми се наговештаји онога што је Кустурица назвао „Шумадија дрим”.

У години смо када се, додуше стидљиво, обележавају два важна јубилеја: двестогодишњица од рођења Његоша и 120. година од рођења Црњанског?

Држава се измакла од обележевања двестогодишњице рођења највећег српског песника, који је „сев наше муње у космосу”. Сетите се како је пре тога Иво Андрић нуткан суседима и комшијама. Како је „ћушкан” из српске књижевности, као да је Иво Андрић у приватној својини неких случајних људи, које је власт случајно задесила. Стотину и двадесет је година од рођења Милоша Црњанског. Сетили су се Крлеже, али не и Црњанског. Црњански и Крлежа су вршњаци. Знају за Константина, али не хају за Немању. Девет је векова од Немањиног рођења.

Разумем нашу разбраћу, и међу њима свакојаке клептомане, али како се, и због чега, та њихова лажиприча – да је српско само оно што је србијанско – толико допала нашим усрећитељима и спаситељима. Је ли ћутање о Тесли и Андрићу, којима се Хрватска, као да су њени, пред Европом дичи, залог нашег европејског пута у ништа? А дукљанизација Његоша, је ли залог „наших најбољих односа”, са оваквом Црном Гором? Дукљанском Црног Гором, у којој се, рецимо, додела једне књижевне награде песнику који је у Црној Гори рођен, који у њој живи, који је био чак и њен министар, доживљава као државни удар. Само зато што тај писац каже да је Србин. Па до јуче су сви били Срби. На делу је, како Иван Негришорац рече – „истрага предака”. Отворите Његошеву књигу, прочитајте било који стих, сваки о овој данашњој срамоти говори. „Онај сам који нисам”, мантрају са свих екрана и у Црној Гори и у Србији. Одричу се Косова и Метохије, ћуте о Немањи, Његошу, Тесли, Андрићи и Црњанском. И још се диче да су све популарнији. Ова ће се болест ускоро проучавати.