понедељак, 01.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 05.08.2013. у 15:00 Марко Албуновић

Србија разговара: Олујне године

Јелена Милић, Чедомир Антић (Фото Д. Ћирков)

Председник Хрватске Иво Јосиповић је крајем прошле недеље поручио да очекује да Срби с разумевањем прихвате значај акције „Олуја” за слободу хрватске државе, а да, с друге стране, Хрватска треба с пијететом да се односи према жртвама и да казни злочине. Јосиповић је нешто слично изјавио и прошле године после ослобађајуће пресуде Анти Готовини и Младену Маркачу, када је обећао да ће одговорни за злочине у „Олуји” бити кажњени.

О томе да ли се одмакло даље од речи, за „Политику” говоре Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, и Чедомир Антић, историчар и председник Напредног клуба.

Политика: Како коментаришете ове Јосиповићеве изјаве, хоће ли злочини бити кажњени?

Милић: Колико ја знам, тренутно се води свега неколико предмета пред хрватским тужилаштвом и то није велики број, у питању је неких 150 убистава. У принципу, постоји огроман простор, српска јавност то заборавља, за суђења за ратне злочине пред домаћим судовима. То је нешто што ја зовем исправљање правде, привођење одговорних за неупитну чињеницу да се још 2.000 људи води као нестало. У том смислу чињеница да тужилаштва Србије и Хрватске релативно добро сарађују и да ће неки Срби ускоро бити оптужени за злочине у Вуковару на основу те сарадње, условно речено је добра вест.

Антић: Занемарљиво је деловање хрватског правосуђа. Пред Хашким трибуналом ниједан хрватски грађанин није осуђен за злочине над Србима у Хрватској. Ја не мислим да треба увек инсистирати на некој равнотежи кад је реч о нацији, али је чињеница да је на Србе стављен тај белег да су извршили агресију на земљу која није била њихова, да су они изазвали отцепљење Хрватске, да није до распада Југославије дошло отцепљењем Словеније и Хрватске и да су они извршили геноцид над хрватским народом. А кад погледате званичне податке о броју страдалих, видимо да су Срби, ако рачунамо чак и Југословене као Србе, чинили око 15 процената становништва Хрватске, а да чине око 35 одсто жртава тог рата. Током акције „Олуја” убијено је 1.980 људи, већином цивила. То није кажњено, али је Крајина оглашена као злочиначка творевина. Да оставимо по страни што је Хрватска донела закон да неће признавати оптужнице не само из СФРЈ и СРЈ, него ни из Србије. Питање Срба у Хрватској још није затворено. Хрватска је обећала да ће Србима дати аутономију у котарима Книн и Глина. Та аутономија је укинута 1997. и 2000. године. Такође, Хрватска се Ердутским споразумом обавезала да ће дати одређену аутономију Заједничком већу општина у Славонији, а то веће општина је и дан-данас невладина организација.

Милић: „Олуја” је можда најспецифичнији историјски догађај у целом сукобу у бившој Југославији, најсложенији ако могу тако да кажем. По мени је „Олуја” заједнички злочиначки подухват Американаца, Туђмана и Милошевића. Не слажем се са овим да је Крајина била злочиначка творевина. Дај коначно да схватимо да је РСК била непријатељска творевина на територији међународно признате Хрватске и да у том смислу нема упитности у међународној заједници, не само у западној, да је Хрватска имала легитимно право да проба да своју територију интегришу натраг, да споји север и југ. Али начин на који су то урадили је по мени био застрашујући.

Политика: Зашто мислите да је било договора?

Милић: Мислим да је чињеница да је 250.000 људи скоро од данас до прекосутра отишла сувише индикативна. По мени је то био дил између Туђмана и Милошевића. Дил који се потврдио тиме што, кад су ти несретници дошли на границу са Србијом, у Бањи Ковиљачи су их дочекали из Комесаријата за избеглице с већ одштампаним избегличким легитимацијама. Да је то била спонтана бежанија тога не би било. Ми смо имали много озбиљнија гранатирања и опсаде у сукобима и у Хрватској и у Босни пре Книна, па није дошло до тако масовног организованог егзодуса. О тој организованости сведочи и чињеница где су ти људи у Србији размештени, пре свега, тамо где етнички састав није ишао у прилог већинском српском становништву, дакле у Војводини и на Косову. Чини ми се да је највећи кривац за „Олују” онај ко је одбио план З4.

Антић: Ту мислите на Хрвате?

Милић: Не, мислим на српску политичку елиту.

Антић: Српски представници су 3. августа 1995. прихватили план З4, а хрватски представници су тада изјавили да прихватају само предају. О томе сведочи амбасадор Галбрајт.

Милић: Ауу, је л’ можемо нешто релевантније?

Антић: За мене је то релевантно. Рат на простору бивше Југославије је био у великој мери договоран. Када се распадала СФРЈ, она је могла да се распадне на два начина – један је био демократски, да се најпре дозволи стварање демократске републике Југославије, а да се онда стави на сто и питање граница. То није дозвољено. Границе које су успостављене у време комунистичког терора, које су успоставили људи који су овде угасили демократију, те границе су постале свете. Као што видимо оне су свете у свим случајевима осим кад је реч о српском народу. Дакле нису свете на Косову, а сутра неће бити свете у Војводини. То је тако.

Милић: Не слажем се с овим за Војводину.

Антић: То је ваше право, видећемо шта ће бити у будућности. Зато данас имамо човека који има статус оца домовине у Хрватској, а јавно је рекао да Срба више неће бити у Хрватској, претходно је изјавио да никад у породицу не би примио Српкињу или Јеврејку, који је славодобитно у еуфорији изјавио да су Срби отишли и учинили земљу чистом каква је била у Звонимирово доба и како нису стигли да однесу ни своје прљаве гаће. То су све чињенице.

Политика: Да ли ће пасош државе чланице ЕУ значити нешто за остваривање права избеглица? Је ли тај простор већ сужен, будући да је Хрватска већ примљена у чланство?

Милић: Не. Мислим да то зависи од политичке воље и од организованости. Зашто држава Србија не распише тендер за цивилне организације које имају експертизу, да оне пробају, да идемо у Стразбур да тужимо државу Хрватску, шта год треба да се питање тих имовинских права реши. То што је Хрватска постала чланица ЕУ овде никоме не отежава нити спречава да наставимо да гурамо даље. Питање се отвара, можда је оно политички некоректно, колико сама избегличка удружења имају експертизе и снаге. Они имају легитимитет, они представљају директно угрожене, али питање колико они сами, без екстерних адвоката, без оних који знају како иду процедуре, могу тако нешто да остваре.

Политика: Ни људи у Босни нису знали како иду процедуре па је то другачије решено.

Антић: То је друго. Тамо се одржала Република Српска. Да је опстала Крајина...

Милић: У Босни је постојала политичка воља западне међународне заједнице да се питање имовине рашчисти. Али, с друге стране, у Босни се показало да то није помогло процесу повратка. Можда је то само сатисфакција за људе да нису опљачкани...

Политика: Па није то мала сатисфакција.

Милић: Наравно да није. У том смислу постоји још огроман простор.

Антић: У Босни и Херцеговини је то било другачије из неколико разлога, пре свега јер су све три стране потраживале станове.

Политика: Зашто је приликом претприступних преговора са Загребом ЕУ зажмурила на оба ока када је у питању одговорност Хрватске за третирање својих избеглих грађана?

Антић: Због тога што Хрватска има два велика савезника. Један је најмоћнија држава Европе, а други је највећа верска заједница у историји људског рода. И то је тако. На тај начин су успели да превазиђу и много тежи проблем који су имали, а то је проблем са Словенијом.

Има ту још један проблем, то је питање односа хрватске јавности према Србији. То питање је веома старо, а оно се није до данас знатније променило. Ако су пре две године истраживања показала да 40 процената грађана Хрватске верује да није извршен геноцид у Другом светском рату, а да су усташе вршиле злочине над Србима у одбрани хрватске државе, онда је то озбиљан проблем који није српски ни хрватски, већ европски.

Милић: Мислим да је потпуно легитимна одлука ЕУ да не везује питање чланства с једним одређеним питањем. То је њихово политичко право. Мислим да је ЕУ имала прече ствари, да је, између осталог, хтела да покаже да процес проширења није мртав, мислим да не морају да буду у питању само јаки савезници као Немачка и Ватикан, мислим да постоје много једноставнија објашњења, укључујући и занимљивост хрватске обале.

С друге стране, Србија је после Бриселског споразума показала једну врсту зрелости на коју сам ја поносна. Ми немамо Томпсона, ми нисмо дочекали ни Перишића ни Станишића на начин на који је Хрватска дочекивала генерале.

Антић: Хрвати су чинили 19 одсто становништва Југославије. Они су створили своју државу – Далмација вековима није била део Хрватске, Дубровник никада није био део Хрватске, Барања никад није била део Хрватске, о Истри да и не говорим, то чак ни Анте Павелић није веровао да је Хрватска. Због чега онда и за 15 посто становника Хрватске није постојало право да створе своју државу? Како то онда није отаџбински рат? Зато што је неко у Берлину умислио да није?

Милић: Зато што је међународна заједница тада имала једну врсту механизама на располагању, када је сматрала да процес треба да иде на један начин. Ја не видим да су од распада СФРЈ ни Баски нити Мађари у Румунији добили сагласност да могу да проглашавају своје територије, осим ако нема тешког масовног кршења људских права, као што је било на Косову.

Антић: Кад већ говорите о Косову, тамо је било 12.000 жртава, од чега су бар 2.500 били Срби, који су чинили 12 посто становништва. О чему говоримо, то што је Тони Блер рекао да је убијено 100.000 људи? Кад год се жели нека међународна интервенција одмах се појаве људи који тврде да је убијено 10, 20, 100 пута више људи него што заста јесте. Зашто онда не кажемо да је масовни одлазак Албанаца с Косова 1999. године такође био и пројекат?

Политика: Да ли је Хаг данас врховни арбитар и творац нове историје?

Милић: Не верујем да су само хашке пресуде те које креирају историју.

Антић: Трибунал у Хагу се показао као потпуно политички инструментализован, што је велика штета јер смо много енергије утрошили бранећи га. Имате два начина да релативизујете неке документе, један је да их спаљујете, а други је да их хиперпродукујете, тако да сада са заштићеним сведоцима, са рекла-казала документима, са забунама у преводу и интерпретацији, биће несумњиво много тешког посла. Ми сада видимо да је трибунал донео једну од својих одлука позивајући се на наводну опскурну одлуку да једна трећина Бошњака буде преведена у хришћанство, трећина протерана и трећина убијена. Дакле управо оно о чему је кад је реч о Србима говорио Миле Будак, трећи човек Павелићевог режима. Зар то није политички мотивисано преправљање и брисање историје?
Милић: Ја не бих рекла да је трибунал потпуно политизован. Шта је била алтернатива трибуналу? Замислите регион са свим тим људима који су тамо осуђени или без свих чињеница које су тамо утврђене, јер чак ни ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу не негирају постојање злочина. Шта би било да су сви ти људи на слободи? Наравно да је проблем Харадинај. Ја бих пре рекла да је постојао један раскорак између тужилаштва и суда, да је тужилаштво правило брзе и не баш квалитетне оптужнице.
Антић: Срби су чини нешто више од трећине жртава у ратовима у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији, то је неких 37–38.000 према статистикама које нису српске, а петорица људи су за то кажњена укупном казном од 50 година. Ради поређења, убице Бриса Татона су у Београду кажњене укупном казном од око 200 година затвора.

Милић: Србија је учествовала у четири рата, па наравно да ће у трибуналу највише бити осуђених Срба.

Политика: Један од услова Немачке за почетак преговора Србије са ЕУ је да не треба да буде нових интерпретација историје. Хоће ли нам из ЕУ ускоро бити замерено што годишњицу „Олује” обележавамо као годишњицу злочина?

Милић: Прво, то се односи само на интерпретацију Сребренице, а друго, већ сада имамо председника државе ЕУ, Хрватске, који каже да схвата да Србија може да има друкчије виђење.

Антић: Веома је занимљиво да тај захтев долази од немачких политичара. Немачка је упркос страшним злочинима које је извршила у овим крајевима, који добрим делом нису кажњени, имала довољно безобзирности и бестидности да се овде умеша на веома лош начин. Овде су неке чланице ЕУ и САД практично биле у рату. Ја ћу рећи и СР Немачка.

Милић: Па ако ћемо тако и Французи, они су им обучавали пилоте.

Антић: Па НАТО. Све зависи шта ће нека држава да прихвати. И Немачка је 1919. године прихватила да је једини кривац за Први светски рат, па видимо да данас преовлађује у европској историографији теза да она није крива за рат. Што наравно није тачно пошто је више пута доказано да су управо немачке елите изазвале Први светски рат из одређених интереса који су били крајње дугорочни. Питање интерпретације прошлости је у домену науке, а не политике. Научници се у прошлости нису поколебали пред инквизицијом, па сигуран сам неће ни пред групом чланова Бундестага.

Коментари12
4d083
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

povremeni citalac
Za trenutak da prejudiciram clanak koji se ce pojaviti tokom dana: "Kosovske vlasti blokirale prijavljivanje biraca izvan Kosmeta" Prosti zakljucak, ili paralela, ako nasa dijaspora ne moze da ucestvuje na glasanju ni za poslanike, niti za ustav, po kojoj logici onda mogu da glasaju Srbi iseljenici sa Kosmeta, i to ne samo oni koji danas borave na teritoriji Srbije, nego i oni iseljenici rasejani po dijaspori. Sad, da li ce ovo biti kamen spoticanja, odnosno finalno (za)betoniranje odnosa relacije Beograd - Pristina, to ne znam. Ali i ovo neslaganje Beograda (izjava Olivera Ivanovica) samo je u funkciji onog "teglenja creva", to jest, unapred migoljenje (izvan odgovornosti zbog promasaja u kampanji za EU) Dacica i Vucica, ako Srbija dobije minus, prvo u decembru, potom odma u januaru (sto je blizu pameti, zbog izostanka reformi), onda se predpristupni pregovori prolongiraju, najmanje tri godine u buducnost.
Sasa Zubovic
Mislim da Srbija ima mnogo vece sanse da ovaj slucaj i druge zakonski tera kad udemo u EU. Neki jedva cekaju da Turska postane clan da mogu da ih zakonski teraju za sve sto su kroz historiju uradili hristanima i drugima. Ovako Tursku stiti Amerika.
Miroslav S.
Gospođa Jelena Milić, kad su u pitanju srpske tragedije, uvek ima nešto neprimerno da doda. Teško je slušati, čitati i razumeti izjave gospođe Milić, koje su uglavnom vrlo maligne kad je u pitanju tragedija Srba iz RSK i bivše BiH. Ona ima pravo na svoje mišljenje, problem je što mediji prenose sve što ona kaže, ali baš sve. Toliko u državi Srbiji imamo pametnih ljudi, koji imaju šta pametno za reći, ali oni očito nisu u milosti naših srestava informisanja. Sada kad je godišnjica tragedije kraiških Srba, bilo bi dobro čuti šta oni imaju za reći o toj našoj tragediji. Priča gospođe Milić u ovim danima je nepotrebna i neprimerna.
STOP PRODUŽENOM GENOCIDU
Odličan tekst, da se čuju različita mišljenja. Srbi nikada neće zaboraviti da je "Oluja" završna faza PRODUŽENOG GENOCIDA nad Srbima u Hrvatskoj.. Naime, Titov general Franjo Tuđman je etničkim čišćenjem Srba iz Hrvacke 1991-95. , završio genocidni plan koji je započet 1941-45.g. od strane hrvatckih nacista i ustaša pod vođstvom Ante Pavelića. Danas Srba u Hrvatckoj ima 5%, pre zadnjeg rata bilo ih je 15%, a pre ustaškog genocida 41-45. bilo ih je 30%. Država Srbija mora pomoći proteranim Srbima da vrate svoju imovinu ili da dobiju adekvatnu naknadu štete..
Al Rae
"Мислим да је потпуно легитимна одлука ЕУ да не везује питање чланства с једним одређеним питањем. То је њихово политичко право." - Čudno kako EU koristi to svoje pravo. Eto, naš proces priključenja direktno je povezan sa napretkom u pregovorima sa Prištinom. Znači, neko mora da rešava neko pitanje jer mu od toga zavisi proces priključenja a neko, s druge strane, ne mora. Nisam evroskeptik ali mislim da Srbija treba da zastane, sagleda koliko je učinjeno kada je o povratku izbeglih iz Hrvatske reč i proceni da li treba da bezglavo juri u političku organizaciju kojoj, po svemu sudeći, nije naročito stalo da do povratka, integracije i ostvarivanja prava izbeglica uopšte dođe. Kako se to uopšte smelo prepustiti slobodnoj inicijativi Hrvatske?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља