Не смеју Старопланинци ни да такну иструлело стабло крушке, негде код Пирота. Обилазе шест година, као да газе на иглама, око тог дрвета, од када је од старости треснуло на земљу. Народ је крушку прогласио „светом” ко зна када, и од тада, по веровању истог тог народа – чик нека се неко усуди да такне крушку. И, нико не сме ни прстом, а камоли тестером да крене на дрво, како проклетство не би треснуло на њих, на мештане. По веровању, усуд се ту не би зауставио, већ би се пренео на читаве наредне генерације.

Већина Старопланинаца јесу верници, али у случају страхопоштовања према стаблу истовремено су и – празноверни. Свакодневно чинимо толико безазлених радњи, а нисмо ни свесни да подлежемо празноверју. Када видимо да нам је црна мачка прешла пут, а у близини нема никога коме бисмо дали првенство пролаза, шта нам је чинити? Пљунути три пута преко „мачје линије” и смело закорачити у непознато...

Сујеверје је важно за сујеверног као вера за верника. Верник је убеђен у исправност сопствене вере, а сујеверна особа је убеђена у моћ одређених ритуала или радњи које се морају урадити како би све ишло од руке. Чак су и свештеници често склони празноверју. У случају масовног убиства у Великој Иванчи, када је Љубиша Богдановић убио тринаесторо комшија и рођака, локални свештеник Дејан Милановић је у том чину видео „паранормални узрок”: проклетство старо 400 година, које је бачено на Велику Иванчу. Испричао је како је село вековима уклето и то због убиства пет калуђера пре око 400 година. И ту се није зауставио, него је рекао да би клетва можда и престала да је после убиства калуђера довршен манастир коме су ударили темељ.

Рече то свештеник Милановић и остаде свештеник. Али, епископ шумадијски Јован је био толико љут на њега због те непримерене изјаве да је прота Дејан Милановић разрешен парохијске службе и сада се чека шта ће даље бити с њим.

– То је била непримерена изјава и сада ћемо видети хоће ли бити његовог покајања. Трагедија која се догодила била је велика, а свештеник се није прославио својом изјавом, као ни медији који су се утркивали у сензационализму – указује секретар владике шумадијског, свештеник Рајко Стефановић.

Протојереј ставрофор др Димитрије Калезић, универзитетски професор у пензији, објашњава да је и ова свештеничка истрага серијског убиства резултат празноверја. Када говори о празноверју, Калезић напомиње да је то феномен којем се не може дати јасна дефиниција.

– То је, рецимо, пуно поверење, али без адресе. Или, што кажу, то је поверење у празно. Човек се моли, а не зна коме – каже Калезић.

Да ли је човек празноверан уместо веран када позове свештеника да му освештава стан или аутомобил и тим чином верује да ће да избаци зле духове, мрачне силе и остале караконџуле из дома или аутомобила? Да ли је празноверје када свештеник окади локацију у Будви где је одржана геј парада?

– Ако човек верује у Бога и освештавање се обавља на основу његове вере, а не из неких рачуна, онда се не ради о празноверју. Ако негде крене наопако, очита се молитва, али не у сврху обожавања, већ терања злих сила. То је молитва за исцељење, то јест оздрављење. Кад је неко под дејством сатане, то је слично томе као да је под дејством неке заразе или песимизма – појашњава др Калезић.

Према том тумачењу, свештеник кађењем улива и оптимизам.

И веровање да је стара крушка свето дрво, према тумачењу др Калезића, јесте празноверје. Према његовим речима, „само је крст Христов свето дрво”. Или дрво које је освећено, попут иконостаса у цркви.

Крушка као крушка, дрво као дрво. Народ верује да је дрво свето јер људи верују да је сигурно имало божју пажњу када је преживело толике векове.

Чак и храст на Коридору 11, у месту Савинац, око којег се дигла толика халабука, није свето дрво, иако је посвећен.

– Само је Бог свет сам по себи – и ту је у питању суштинска светост. А све оно што се посвећује обредним чином Цркве, то је посвећено – и ту је у питању транзитивна светост – појашњава др Калезић.

Да ли ће путарима с моторним тестерама, који би да јурну на храст, сада лакнути, после теолошког објашњавања професора Калезића? Или ће остати сујеверни и еколошки свесни?

Чак је, ако терамо мак на конац, грешка рећи и уобичајену реченицу коју изговара огромна већина верних:

– Ја славим славу!

И у тој лингвистичкој зачкољици, има елемената празноверја.

Верски чистунац ће рећи, препоручује др Калезић, следеће:

– Славим Бога, а држим спомен тога свеца.

-----------------------------------------------------------------

Пар-непар причешће

– Има безброј питања које људи постављају свештеницима. Око сваке нормалне ситуације прави се дилема: да ли водица може да се свети пре подне или после подне? Да ли може човек да се причести паран или непаран број пута током године? Да ли је дозвољено да се не износи храна на гробље? Људи питају и шта да се ради са свећама које остану после сахране. То су све дилеме којима људи беспотребно робују – каже секретар владике шумадијског свештеник Рајко Стефановић.