петак, 23.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 06.08.2013. у 15:00 Љубица Арсић

Митско биће интелектуалац

Судбина интелектуалца почиње веома давно, још кад је сликар наивац склон уметности по мраку, цртајући биволе у пећини, размишљао о последици а не о узроку. Како и не би кад је пред њим била сјајна будућност, велики део праисторије и скоро цела Историја. Онај који је ловио и онај који је цртао ловину били су увек два различита човека јер интелектуалцу, осим ретком типу „функционалног мислиоца“, веома недостаје пракса. Печат томе ударили су стари Грци, који су са подједнаким презиром гледали на рад и на онанију, повезујући их, нарочито ово друго, с бедним животарењем сатира и робова.

Не знам како је дошло до тога да интелектуалац постане занимање, али су сигурно томе кумовали чувени пар, Жан-Пол Сартр и Симона де Бовоар. Њихов слободоуман концепт салонског комунизма подразумевао је међусобно мењање љубавника и љубавница, одрицање Стаљину сваке одговорности пред масовним расписивањем по Колими (ко је крив Русима кад лепо пишу и у најтежим условима), презир према свакој врсти поседовања, као и презир према ношењу доњег веша, тој бедној буржујској навици, став који се примио у галској нацији. Наиме, статистика каже да у просеку Француз и Францускиња годишње купе 1,5 гаћа. Она пола, а он ваљда целе, да се зна ко је газда у кући.

Вирити под сукњу или дедуктивно закључивати ко испод панталона носи доњи веш није баш лако па су се, при разликовању сељака, радника и поштене интелигенције Срби досетили. Стављају испред својих имена др и мр. Замислите кад би на корицама књиге На Дрини ћуприја стајало да ју је написао др Иво Андрић, или да је мр Јосип Бродски, један од најзначајнијих руских песника двадесетог века, добио споменик у Москви. Чежња да се буде интелектуалац толико је јака да ју је уметност забележила као крик Анђелкине тетке у Мир-Јамином Рањеном орлу: Моја Анђелка свира мандолину, учила је играње код чувене Маге Магазиновић и дружи се само са интелегенцијом. А у комшилуку мог детињства, иза зида који нас је одвајао од свакодневне свађе једног брачног пара, другарица би, између шамара и псовки, кроз плач завапила мужу, војном лицу: Што се ниси оженио сељанком него си хтео интелектуалку.

У српској прошлости било је неколико погрома интелектуалаца тако да је право чудо што они (интелектуалци) и даље постоје. Један је свакако био крвопролиће на Косову у којем је изгинула средњовековна елита, а остали живи само тутуљавци и издајице. Ко ће да настави да мисли? (У то време женама се то још није препоручивало.) Еволуција је чудесна ствар која успева да амебу усаврши до зглавкара тако да су се следеће чистке умно стасалих генерација догађале једна за другом, од Голог отока па до успостављања новог поретка у којем су сваког ко има Вишу фарбарску држали за интелектуалца. Да не заборавим старе Београђане, који су се, иако им је деда био амалин, а баба на Бајлонцу продавала домаће резанце, окуражили да пљуну на дошљаке, убрајајући себе, стицајем порекла, у интелектуалну елиту.

Некадашњи интелектуалци који су се, за добробит народа, поженили балеринама сад, ако их има живих, пишу мемоаре у дубокој конспирацији, пуштајући да се кочопере они са више снаге, такозвани транспарентни интелектуалци. Они воле полемике и радо би запосели и две новинске стране, ако им уредник то дозволи, на општи ужас оних који се још надају да у новинама могу да прочитају нешто паметно. Уместо да се нађу на пустом градилишту и на миру, без посматрача, ствари назову правим именом, учесници полемике софистицираним изразима, фразама које се гибају као руке Маје Плисецке у Лабудовом језеру, еуфемизмима и доскочицама крстаре по прошлости неистомишљеника и његовом професионалном хабитусу, све тражећи длаку у јајима. Онај упорни читалац коме је полемика пут да продре у интелектуално ткиво сиве мождане масе зева као голман жељан дрибловања, на голу по којем се исплела паучина. Сад ће да му га да. Шта је тиме хтео да каже?

Полемичар крепког духа ретко одустаје, уредник је тај коме досади да изиграва тампон. У ваздуху још мало трепери она јара од печења палачинки које су пљескале по туђем образу, а онда кад и то нестане, наступа онострани интелектуализам. Мржња се више не преноси речима него осмозом, усамљени вампири траже неко згодно мрачно место, пећину у којој би још необликовани супстрат ускомешаних мисли добио заслужену форму. Некад је за то могао да послужи Калемегдан, данас је он пријатно, лепо осветљено место.

Коментари14
9a335
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Srećko Matko
Gospodo draga, on je nestao bez traga i to celoj prici daje cudan ton Neki se dzambasi kleli da su kod Sombora sreli nekog tipa sto je bio isti on
Ljilja Vancouver
Zelela bih samo da pojasnim da intelektualci nisu svi oni koji imaju Mr. ili Dr. ispred svog imena. verujem da i autorka tako misli. Intelektualci su pre svega slobodni i hrabri mislioci sto podrazumeva da mora da imaju veoma siroko obrazovanje. Ne postoje skole ni dipolome za intelektua....oni to postaju vremenom zahvaljujuci svojoj intelektualnoj radoznalosti, radu, razmisljanju i hrabrosti da se suoce sa neistinama. Mnogi magistri i doktori nauka su na zalost samo manje ili vise dobri profesionalci.
Branislav Mandusic
Srpsko drustvo propada polako ali sigurno poslednjih 100 godina. Nema vise mesta prici. Pravi intelektualci su postali intelektualci svoje dnevne sobe. Sto se tice inteligencije, takvih pozera imamo na pretek...
objektivno o
Sjajan clanak. Sto se tice definicije, to jeste slozeno pitanje, ali mislim da znam sta je uobicajena definicija u Srbiji. Za razliku od mnogobrojnih koji nisu imali vise od cetiri razreda osnovne skole, sto ne znaci da im nesto fali, takvo je bilo vreme, ostali koji su dobacili do toga da zavrse neku skolu su sebe zvali intelektualcima. To je znacilo da umesto da kopaju i rade u polju oni sede i snagom svog intelekta uspevaju da zarade platu da prehrane porodicu. Jednostavno. Kako su se vremena menjala ta definicija je postala besmislena jer je sve manje ljudi radilo na zemlji, a sve vise imalo diplome koje samim tim nista posebno vise ne znace.
Vito Raski
Gospodja Arsic je vec u naslovu njene kolumne o intelektualcima kazala ko su, sta su, odakle poticu intelektualci. Prema tome, nije mi cilj da se, pored navedenog, bakcem nekim izrazima ili pak svojevoljnim davanjima ocena ko su intelektualci. Medjutim, sto se tice moje malenkosti, a u cilju predstavljanja, kad me neko upita sta sam po zanimanju, skoro uvek (zavisi od sagovornika) odgovaram da sam : INTELEKTUALAC BEZ SKOLE, ZANATLIJA BEZ ZANATA I SELJAK (PAOR) BEZ ZEMLJE. Naravno, ovakav odgovor sledi zbog (smatram tako) saljivog pitanja, jer nikada nisam nekoga, koga prvi put upoznajem, postavljao neumesna pitanja, pa tako i ovo koje sadrzi tu vrstu ovakvog karaktera. U ostalom, zar je bitno sta je ko, jer se to ocitava u ophodjenju, ponasanju i razmeni misljenja. ZA MENE JE NAJ BITNIJE DA JE COVEK - COVEK, A NE KAKVU DIPLOMU POSEDUJE. DIPLOMA JE SPOREDNA STVAR U KONTAKTIMA NAS LJUDI.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља