субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:52

С венчања право на утакмицу

субота, 10.08.2013. у 21:57
Већ пола века другује с Београдом: Богдан Тањевић јуче у „Комбанк арени“ Фото А. Милетић

Непоправљиви Југословен Богдан Тањевић (66) жали за неким прохујалим временима, па и за Београдом у којем је упознао „људске громаде какве се ретко срећу било где у свету“. Данас, док као селектор кошаркаша Турске учествује на турниру „Београдски победник“, присећа се незаборавних шест година кад је овде живео (1965-71).

Први пут је дошао 1960, кад му је било 13 лета. Стигао је из Сарајева, на турнир рукометних пионирских селекција република. Пет година касније се доселио, да би студирао светску књижевност и играо кошарку у ОКК Београду, тада једној од најбољих европских екипа, на чијој клупи је седео Бора Станковић. Изабрао је „клонфере“ због Кораћа, Гордића, Рајковића, Сије Николића и осталих, иако су га звали и Партизан и Карловац.

– Стигао сам у матурском оделу, с кофером, право на Студентски трг – прича Тањевић, једини тренер који је с три репрезентације освајао медаље (Југославија – сребро на ЕП 1981, Италија – злато на ЕП 1999, Турска – сребро на СП 2010). – Каснио сам месец дана, због неких утакмица, и требало је да нађем своју групу на универзитету са сто хиљада студената. Али, нико није знао да ми објасни где је светска књижевност. Сретнем испред Коларца једног кошчатог, високог момка који ми каже да је уписао исти факултет. Био је то Ибрахим Хаџић, врло значајан песник. И заједно сазнамо да је наша адреса Рударски факултет у Таковској, трећи спрат, пошто се ту налазио наш одсек.

Тањевић, који има троје деце (две ћерке и син) и једног унука, прво је становао у Гершићевој 13 на Звездари, заједно са саиграчем из ОКК Београда Бојкићем.

– Делили смо собу код драге породице Симић. Ја сам 1965. био међу 12 кандидата које је селектор Жеравица планирао за Олимпијске игре у Мексику 1968. Требало је спремати тешке испите и држати корак с кошаркашким амбицијама. У септембру ме је чекала теорија књижевности, испит који је на том факултету важио за чистилиште. Излазим једног дана из аутобуса код „Три листа дувана“ и мислим како ћу ја то у октобру да завршим. Сретнем колегиницу која ми каже: „Јел знаш да немамо октобар“!? А ја напола спреман. Немам шта, идем на мушку спретност, а испред мене Платонова „Гозба“. И урадим то некако и чекам месец дана резултате. На огласној табли на први поглед не видим своје име. И онда међу шест имена, видим: Тањевић – шестица!

Београд је тих година био, како каже, „фантастичан град, набијен културом и људима посебног кова“.

– У ОКК Београду стари асови би после тренинга кретали ка центру, и онда застали на чувеном ћошку у Кнез Михаиловој. А тамо сви они асови, фудбалери, сјатили се око Радивоја Кораћа који држи банку. Ми с нашег факултета дружили смо се у кафани „Морава“, управо у кући у којој је Кораћ рођен, у којој су живели и Гордић и он. Замислите, таква два аса у истом улазу.

Друге године бацио је све на кошарку, али кад се није нашао на списку играча за Светско првенство у Монтевидеу 1967, школа је постала приоритет. На бековским позицијама била је, како каже, „стравична конкуренција“ (Данеу, Ђерђа, Ражнатовић, Басин, Плећаш...). Шездесет девете венчао се с најбољом сарајевском кошаркашицом Јасном Селимовић, после четири године „забављања на даљину“.

– Појавили су се људи из Вождовца и кажу да би уз венчање ишао и стан. Устаничка 77, чак 42 квадрата. Какво богатство! Тај мали клуб, вођен дивним људима, превалио је пут од некакве школске лиге до два домаћа првенства и финала Купа победника купова. Онда нам се родила прва ћерка Бојана, лепа ко слика, чудо невиђено. Сви су је таксисти звали Снајка, кад би се појавила с оним њеним кајшићима.

С Јасном се венчао у Општини Савски венац, 16 марта 1969. Било је то сасвим необично венчање...

– Мангупи из Партизана заказали утакмицу на дан венчања. Редовно смо их побеђивали, ко од шале. Венчање је било у подне, а утакмица у пет. Сви са свадбе дошли на утакмицу.

Радо се сећа одлазака у позориште, а најлепше се осећао у Атељеу 212 који је тада продавао студентима карте за 212 динара. На питање шта је онда могло да се купи за тај новац, каже да се не сећа, али памти колика му је била стипендија:

– Вероватно ниједно позориште на свету није имало толико глумачких величина. Краља Ибија сам гледао барем 17 пута а Зоран Радмиловић би увек маестрално импровизовао. Ми смо прва генерација у ОКК Београду која је добијала стипендије. Репрезентативци су добијали нешто од Савеза, мислим 40.000 динара, и то би им исплаћивали на крају године. Кораћ је своју последњу годину поклонио клубу да би нама поделили стипендије. Имао сам око 20.000 динара. Београд је био препун разниих културних садржаја, обиље књижара... Рецимо, у Сарајеву није било ниједне антикварнице, а у Београду три. Култура на сваком кораку. Гледаш Љубу Тадића, свестан колико је изнад тебе па и твог права да уживаш у његовом драмском гесту. Седели смо у „Српској кафани“ и тамо били близу свих тих бардова, тих чудеса. Било је то велико обогаћење.

Данас врхунски спортисти отварају сва врата на свету, а онда је и кафану било тешко освојити. За чувену „Мадеру“ требало је да се прођу, како Тањевић каже са смешком - квалификације као за светско првенство. Супруга Јасна је пре достигла ту „класу“, али не зато што је, као једна од најбољих кошаркашица три пута више зарађивала од њега (јер за те „квалификације“ новац није пресудан):

– Кад се моја супруга прославила, онда смо могли себи да приуштимо „Зону Замфирову“, али и даље не „Мадеру“, јер за њу си морао да достигнеш одређени и културни и спортски ниво, што је имао Кораћ. Мени је преостајало да се прошверцујем преко моје супруге која је била истинска звезда.

Све те београдске успомене збиле су се, како вели, пре 17 година. Хоће да каже да је „замрзнут у 35. години“, да некако све гледа с те дистанце.

– Било ми је незамисливо да се дружим са Шекуларцем. Тад је био у ОФК Београду, заједно с Милошем Милутиновићем. Сваког јутра су играли шах или преферанс у паре. Милош је био зихераш, а Шеки нападач. Онда мене Шеки позове да играмо, а кад му кажем да се не коцкам, он би само додао да мора увек да се игра у нешто.

На питање где би данас у Београду извео своје пријатеље из иностранства, каже:

– Ваљда у „Мадеру“. Сад већ имам довољно година и, да тако кажем, људских права да уђем тамо. Саветовао сам неким турским играчима да иду тамо. Иначе, пријатеље водим код „Вука“, а ту је у комшилуку и „Галерија“ Драгана Капичића с којим волим да попијем кафу.

Александар Милетић


Коментари0
d9e31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља