среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:49

Београд је фар у прошлост и невидљиву будућност

Аутор: Радојица Џунићнедеља, 11.08.2013. у 22:00
Београд 1910. године: Викторовићева апотека

Треће дело Сима. Ц. Ћирковића о престоном граду ињеговим знаменитим личностима, „Калемегданске сенке – Портрет београдског човека”, објављено је у издању Дерете. Ћирковић је новинар по професији (аутор је и ТВ серије о старом Београду)али се приљежно бави српском историјом 19. и 20. века, с посебним усмерењем према историји нашег главног града. У „Калемегданским сенкама” он, заправо, износи на видело важне људе, познате и мање знане, почев од песника и владара Деспота Стефана Лазаревића, преко Доситеја, Јована Авакумовића, Клебера, Аписа, полицијског монструма из времена окупације – Драгог Јованивића, па све до Нушића и Андрића. Чини ми се да је главна порука ове интригантне и фасцинантне књиге: Београд је изнад свих нас који у њему живимо и волимо га, као фар у прошлост и невидљиву будућност.

– Београд је сложена тема, јер је то тачка где се оштро додирују Исток и Запад, два снажна цивилизацијска тока–објашњава Симо Ц. Ћирковић. –Они упућенији прилазе Београду с река, они опрезнији са шумадијске стране, а истраживач је увек у вртлогу епоха трагајући за својом причом, својим виђењем историје.

Београд 19. и 20. века је велика тема, сматра аутор, један социјални и политички портфељ у којем су на једном месту сви важни догађаји и доминантне личности. На тим опругама почива историјска прича, њено систематизовање и интрепретација према захтевима модерног времена.

На питање ко је су личности тектонски мењале историју Београда, Ћирковић одговара:

– Историја се никад не пише да би се задовољила нечија пука радозналост, већ да би се осветлила бит процеса дугог трајања, што је срж историје. Личности су ту важан фактор, али и њих носи матица епохе, а њихова величина је у отпору, у ономе што зовемо – контра фатуму. Мика Алас –Михаило Петровић је, засигурно, једна преважна личност Београда, јер у себи носи моћ научника и моћ обичног човека, београдског чове, што открива и надимак. Уважени професор, академик светске репутације, често је пред старом „Албанијом” бивао у алаској одори с пустеним шеширом. То му није скидало нумеру, већ је дизало. Нушић је сваког дана бивао део излога књижаре „Рајковић”, пијуцкао каву и убијао дуван, а то га није чинило мањим господином. Без њега мало бисмо знали о нашој полупрошлости, историји која је, колико јуче, ветровито нестала. Они су били личности, моћне персоне, а њима морамо додати једног Милутина Миланковића, чије дело добија на преважности, па једног Косту Цукића, Јована Ристића, који је за Београђане био и остао Кир Џон. Моћан надимак за моћног човека. Они чине оне светле сенке калемегданске које нас прате док дајемо свој принос урбаној трци и стрци. Оне су наши невидљиви заштитници, они су verum, вечна истина Београда.

Симо Ц. Ћирковић каже да без Слободана Јовановића и Иве Андрића нема модерне историје Београда. Јовановић је и историчар и сведок епохе, једна голема личност!У разговорима је био духовит и жив, и двор је ценио његове савете, па је улазио на споредна врата, тзв. капиџик. Кажу да је био мајстор за правничке стилизације, од којих је била најчувенија она из априлског слома 1941: Нека капитулира војска, не држава. По свим одликама духа био је више но прворазредни интелектуални денди и охоли коленовић, али без куражи да би практично отелотворио оно што је у књигама проповедао. Иво Андрић био је, с друге стране, један крајње закопчан човек, готово пустињак, особене статуре, љубимац жена, дипломат од нерва. Због свог слабог здравља био је скоро мажен од финог женског света. Био је и остао човек са седам брава, понајмање „приповедало и причало које лако преводи у речи свој лаки епидермијски садржај, своје дневне вести”.

О томе који су му узори у истраживању и писању о прошлости  Београда, Ћирковић каже:

– Онај који није завирио у Нушићеву торбу тај не зна шта је Београд, шта су „Дарданели”, како се с калдрме калио грађански свет, ко су били Бабадудићи? Без Нушића и Миланa Јовановића Стоимировића не може да функционише ни једна катедра на којој се проповеда митологија старог Београда. Тешко је побећи од њиховог шињела, јер то је једна велика школа, профил београдског стила.

А о томе колико калемегданске сенке додирују модерни Београд, аутор прича:

– Сенке мапирају прошлост и одређују тачке прелома, неопходног убрзања пред модернизацијским изазовима. То је мали–велики отисак пред новим лицем времена. Оне нуде скепсу и ироничан филтер за сваку помаму, светску џиџа–биџу. То је неухватљиви парадокс историјског тренутка! Нама, видљиво је, недостаје глас Милоша Великог. Имао је ум великог трговачког мешетара, те му је и у бечкој изолацији –отменој интернацији, било довољно да с пуном шатулом буде свој и недодирљив. Неписмен, а мудар, прост, а велик. То су оне биографске тачке на којима је почивала његова величина. Играо је увек на карту с којом је добијао, слабости је паковао под тепих. Кад бисмо то данас знали и умели!


Коментари0
3f818
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља