недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:11

Убиство фудбала у Вучјој тврђави

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 12.08.2013. у 15:00
Стадион који званично не постоји – укњижен је као њива (Фото Милан Рашић)

Кула – Ако хоћете да одслушате војвођански блуз о пропасти једног фудбалског клуба, ако сте спремни да одгледате мелодраму о нестанку једног града, добро дошли у Кулу. Стојим на центру пустог стадиона Хајдука и посматрам торњеве православне и католичке цркве. Ако су и централисти и аутономаши дигли руке од клуба основаног пре 101 године, зашто би свевишњи пустио сузу над његовом тужном судбом? Ако се медији баве Строс-Каном страшним, који чак с Јелисејских поља, као зао дух међународних финансија и белосветских постеља, изазива унутрашње немире спонзоруша овдашњих, ко мари за убиство фудбала у Вучјој тврђави? Или Волфзбургу, како су Кулу некада звани староседеоци, Немци.

С празних трибина, посматрају ме четири роде. Добро је, трчаће овде неки нови клинци.

Пржи сунце, трава је пажљиво заливана. Ни црни хумор ни бела метафизика не могу објаснити како је могуће да корачам по трави као по авганистанском тепиху, уместо да пазим да не угазим у балегу. Јер, фудбалски храм равничара, стадион Хајдука из Куле, званично не постоји, па би ваљда требало да лебдим у некој другој димензији. Шетам по стадиону, с трибинама за 6.000 гледалаца, укњиженом као – њива!

У климатизованој канцеларији последњег председника клуба, Зорана Осмајића, не осећа се таква дезоријентисаност. Навикли људи на зачарани круг у којем се врти лопта.

– Клуб није угашен, већ је иступио из Јелен супер лиге. Нисмо имали избора. Повериоци су затражили својих 2,5 милиона евра дуга – каже бизнисмен Осмајић, пореклом Црногорац, који је из Куле отишао давно у Нови Сад, отворио казина по Војводини и фирме по Шпанији, Мађарској и Бугарској. Сада се бави пословима с некретнинама и узгојем коња. Последњих година, његова грла из суботичке ергеле „Берењи”, освајају касачке дербије у Београду. Зоран је необично причљив, што није особина људи с новцем и фудбалском моћи, попут њега. Наговорила га, укратко, нека политичка екипа да пре две године преузме Хајдук, пошто су од распада Југославије клубом владале све саме крупне војвођанске зверке: од династије Родић, до Николе Џомбе.

– Планирана је градња стадиона и тржног центра, пред велики рат. Инвеститор побегао, а дугови се нагомилали. Изненада, као по команди, сви повериоци су их активирали. Таман смо лепо кренули прошле сезоне. У прва четири кола имали смо четири победе. Онда су велики кренули на нас – прича бизнисмен који се калио у великим пословним играма. Онда се са својим црним џипом заглибио у српски фудбал.

Хоће ли из тог живог песка икада изронити клуб, две године старији од новосадске Војводине? Појма нема пук овдашњи да је Ференц Платко, легендарни голман, још пре Првог светског рата прешао у Барселону и тамо остао заувек, на зиду бесмртних „Ноу кампа”. Ко ће га знати, осим кладионичара, да је један од највећих трансфера српског фудбала остварио Љубомир Фејса, преласком у Партизан... Ко би помислио да Куљани пуне 22 године нису испали из Прве лиге или како се већ сада зове...

Али, ни газда Осмајић није од оних типова који се везују на леђа. Иако нимало не подсећа на филантропа, учинио је оно што би требало да учине Звезда и Партизан. Да коначно препусте фудбал Кимију и пријатељима. Нека се они скину у гаће и играју пред празним стадионима, нека се макљају, вуку за уши и мењају капитенске траке међу собом, у имагинарним тимовима неке имагинарне лиге. За то време, нека јуниори великих тимова заузму места лажних величина, нека се гаје као играчи по предграђима и сеоским лигама. Надисаће се свежег ваздуха, научиће игру и упознаће домовину.

Хајдук је зато напустио највиши ранг. Рекао је збогом великима и остао с 200 деце да се такмичи у – Војвођанској лиги и локалним такмичењима у млађим категоријама, као Омладински фудбалски клуб Хајдук. Деца ће научити шта значи орати паорску земљу, али копачкама.

Газда Осмајић је сигуран да ће иста судбина задесити бар још четири или пет клубова Прве лиге. Само је у случају „Хајдук” потребна читава екипа истражитеља да би утврдила како је могуће да западна трибина стадиона буде подигнута на територији „Вода Војводине”. Биле су ту некакве баруштине, али су оне мањи проблем од мочварног правосудног глиба у који је потонуо клуб: „Воде Војводине” се око две деценије суде са човеком који такође потражује права на западну трибину!

Сада је стадион, који не постоји на папирима, истовремено власништво и државе, и општине, и „Воде Војводине”. Али, појавиће се ту још поверилаца, па се чини да је решење случаја убиства Хајдука, заточеног у Кули, при самом крају. Као да је много осумњичених имало интерес да забоде нож у срце клуба старијег од једног века.

– Причекајте, ускоро ће стићи агресивни Лала – најављују ми специјалног госта.

Коначно да видим и то чудо – равничара насилног. Признајем, робујем стереотипу о хулигану Лали, који би, ваљда, требало да испод једне мишке има бејзбол палицу, а испод друге кулен. Један од оснивача навијачке групе „Зулу из Кулу” Драган Кековић Кека заиста има кимијевске бицепсе. И нешто другачије погледе на свет.

– Видимо се касније, морам да нахраним децу – каже поглавица Зулу ратника. Неколико часова касније, пошто је променио пелене, долазим у његову кафану. На зидовима су фотографије Тита, Чкаље и Боре Тодоровића.

Зашто Тито? Јер се лепше живело. Зашто Чкаља? Јер се смејало. Зашто Бора? Јер се смејало. Зашто Зулу? Јер се верује.

Сензибилни ратник с трибина клади се да ће клуб освојити првенство за неколико година. Узеће га нови клинци.

Чувени Александар Луковић Суки, један од Зулуа који памти како је њих 27 стало у „фићину” марицу после туче у Суботици, позива ме на кратак обилазак града.

– Не могу више да слушам градску химну „Куку-леле” – исповеда се док показује напуштени градски базен који раздиру време и подземне воде. Суки ме одводи у разрушену дискотеку „Азуро”, у којој је одвајао прве девојке, а потом их водио кући – да слушају плоче. Из тог подземља, где се слушао лалински диско, могу изронити само зомбији и, евентуално, купити Хајдук. Пролазим поред апокалиптичких остатака фабрика коже, намештаја, славина и чарапа, оних белих, које је некада рекламирао Роберт Просинечки, у доба највеће славе. Као у тужном музеју успомена, поређане су рушевине тих силних погона, у граду који копни.

Пролазим поред жутог хотела, прастаре зграде с детаљима немачке архитектуре. Газда Осмајић га је купио. Мислио је да ће зарадити од „црвених беретки” и њихових гостију и гошћи, који су у време апсолутистичке владавине Легије и Јединице свраћали овде, богу иза ногу. Сада су само роде гости тог хотела без наде, који се гнезде на његовом оџаку, а 27 соба запуштене су ћелије из којих нема излаза. Као у „Хотелу Калифорнија”, незаборавној и уклетој балади „Иглса”: Можеш се одјавити, друже, када хоћеш, али никада не можеш отићи...

Један од тих заточеника, социјално одговорни хулиган Суки, пакује ствари. Планира коначни одлазак у Нови Сад. Али из дана у дан, он одлаже тај пут. Јер, Зулу из Кулу зна да Хајдук још дише, осећа његов пулс. А рањени друг се никада не оставља на бојишту.


Коментари3
24f6a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bajke nemaju sansi
Jos je dr Obradovic objasnjavo sta je sve potrebno za jedan fudbalski klub da bi opstao u najkvalitetnijem takmicenju. Kula je, pogotovo u sadasnjim uslovima, kula od karata za opstanak jednog takvog poduhvata.
Razočarani komentator
E, ljudi moji, daleko je sloboda!
vito m
Колико је оваквих градова у Србији? Мислим да само Београд и Нови Сад другачије изгледају. Сви остали су скоро банкротирали са огромним бројем објеката-читај хотела, касарни, викендица, фабрика које никоме не требају. Предлажем писцу овог чланка да настави обилаѕити градове Србије и пописивати напушетну имовину.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља