Војна бруталност у Египту поново је обрадовала љубитеље ироније. Зар је могуће да један демократски револуционарни покрет, коме је завидео цео свет, за мање од две године ствара своју сопствену ноћну мору? Зар да један историјски тренутак националног уједињења постане уводна шпица за грађански рат? Зар је лек против Мубарака погоршао ствари више од болести?
Могло би се опростити мишљење да је све кренуло наопако управо због масовних друштвених покрета. Заборављамо да у другим друштвима слични покрети нису отворили пандорину кутију, већ учврстили и демократију и – упркос површном утиску – дугорочну стабилност. И то свега пре неколико месеци.
Као вечити генерал после битке, друштвена наука је била затечена не само eгипатском трагедијом већ и врелим летом у Турској и Бразилу. Масовни протести (још недовршени) су узрујали светска тржишта, најежили владаре на свим континентима, и пробили националне рекорде по величини, распрострањености, и броју жртава. Критичари капитализма су видели закаснелу реакцију на светски неолиберални поредак, док су ентузијасти доживели немире као локализоване, краткотрајне и безазлене (,,болови растa”, кажу уредници „Вашингтон поста”). Између aрапских пролећа и египатског пуча, ови немири су поучан поглед у будућност – уз дужни оптимизам – и за земље нашег калибра.
Лекција 1: Друштвени покрети ће бити у порастууз демократизацију. Деценијама је теза била да ће, уз ширење демократије, покрети ерозијом нестајати. Када људима обезбедите формалне демократске канале, они ће одложити своје пиштаљке и гас маске зарад гласачких листића. Данијел Бел, света крава Харварда, је уверавао да су масовни покрети, уз идеологију, ствар прошлости. Међународна тела убеђују аутократске режиме (укључујући сиријски) да се препусте демократији не из љубави према Западу, већ због самоинтереса. Ако желите трајно елиминисати јавне немире, демократизујте! Турске власти су 2007 са рекордних 50 одсто гласова ушли у парламент, постали модел парламентарне интеграције исламских странака у Египту и Тунису, па чак и са Курдима су направили значајне кораке(нечувене за, рецимо, Турску деведесетих). Бразилски пут од ауторитаризма и војне диктатуре до Обамине оде Бразилу као ,,моделу демократије за арапски свет” (2011), био је једнако импресиван. У оба друштва, ипак, покрети су експлодирали не само упркос функционалним демократским институцијама и слободним изборима, већ збоги против њих.
Лекција 2: Недефинисаност је предност. Поређења турских и бразилских протеста са ,,Окупирај Волстрит” су површна, али разумљива: те покрете карактерише недостатак јасне организационе хијерархије, разноликост вођа и представника (ако се уопште могу идентификовати), и тврдоглав отпор према решавању проблема формалним институционалним каналима. Још веселије, испоставило се да су оригинални захтевиенвироменталиста за одржавање Таксима, односно корисника аутобуса за смањење цена карата, само врх леденог брега. У покрете су улетеле струје из практично свих идеолошких и демографских категорија (такозвани И ми смо овде!покрети). Са ким и о чему, онда, држава да преговара? Бразилске власти, а Ердоган још више, разноликост демонстрација су изједначили са вандализмом и екстремизмом, те лакше оправдали прекомерну силу. Али стратегија недефинисаности има и своје предности. Ти покрети су масовнији, инклузивнији, издржљивији и флексибилнији у својим захтевима. Државне концесије, због таквог притиска, су освојене у више области.Илузија је била да ће институционална демократија обезвредити ванинституционалну мобилизацију; напротив, прва не функционише без друге.
Лекција број 3: Економски раст не значи ништа. Такозвананова тржишта, међу којима су Турска и Бразил била најузорнија, имају 80 одсто светског становништва, а 40 одсто глобалне економије. Док је развијене земље разарала криза, ове будуће суперпривреде су доследно расле и до осам одсто годишње. Прилив и стварање капитала су били све импресивнији, док се сиромаштво и незапосленост смањивало по стопи о којој Европа сања. Од 2003. до 2011, четрдесет милиона Бразилаца је из сиромаштва прешло у средњу класу. Турска је постала уџбенички пример сужавања неједнакости, а само од туризма зарађује више него БДП већине земаља света. Када довољно људи ужива у некој верзији америчког сна, говорило се, масовни протести ће бити непотребни.Ко је луд да иде на улицу ако има фрижидер, аутомобил и своју малу баштицу? Испоставило се, напротив, да раст средње класе значи и раст средњокласних захтева. Државни капацитет извесно почне да заостаје за јавним очекивањима. Главни мотор друштвених покретаје управо била неспособност политичких институција да испрате нагле промене у економској сфери. Сасвим супротно одтријумфалистичких теза многих економиста, привредни раст је талац друштвене и политичке подлоге.
Социолози су сјајни у предикцијама…о прошлости. Често се чује питање: ,,Када ће политичари коначно почети да раде оно што треба?” Одговор из Турске и Бразила је јасан: када их друштвени покрети натерају на то. Себи смемо допустити ово предвиђање: демократија ће бити онолико квалитетна колико је константног, удруженог и агресивног јавног притиска.
