четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Три лекције из демократије

Аутор: Данило Мандићпетак, 16.08.2013. у 20:00

Војна бруталност у Египту поново је обрадовала љубитеље ироније. Зар је могуће да један демократски револуционарни покрет, коме је завидео цео свет, за мање од две године ствара своју сопствену ноћну мору? Зар да један историјски тренутак националног уједињења постане уводна шпица за грађански рат? Зар је лек против Мубарака погоршао ствари више од болести?

Могло би се опростити мишљење да је све кренуло наопако управо због масовних друштвених покрета. Заборављамо да у другим друштвима слични покрети нису отворили пандорину кутију, већ учврстили и демократију и – упркос површном утиску – дугорочну стабилност. И то свега пре неколико месеци.

Као вечити генерал после битке, друштвена наука је била затечена не само eгипатском трагедијом већ и врелим летом у Турској и Бразилу. Масовни протести (још недовршени) су узрујали светска тржишта, најежили владаре на свим континентима, и пробили националне рекорде по величини, распрострањености, и броју жртава. Критичари капитализма су видели закаснелу реакцију на светски неолиберални поредак, док су ентузијасти доживели немире као локализоване, краткотрајне и безазлене (,,болови растa”, кажу уредници „Вашингтон поста”). Између aрапских пролећа и египатског пуча, ови немири су поучан поглед у будућност – уз дужни оптимизам – и за земље нашег калибра.

Лекција 1: Друштвени покрети ће бити у порастууз демократизацију. Деценијама је теза била да ће, уз ширење демократије, покрети ерозијом нестајати. Када људима обезбедите формалне демократске канале, они ће одложити своје пиштаљке и гас маске зарад гласачких листића. Данијел Бел, света крава Харварда, је уверавао да су масовни покрети, уз идеологију, ствар прошлости. Међународна тела убеђују аутократске режиме (укључујући сиријски) да се препусте демократији не из љубави према Западу, већ због самоинтереса. Ако желите трајно елиминисати јавне немире, демократизујте! Турске власти су 2007 са рекордних 50 одсто гласова ушли у парламент, постали модел парламентарне интеграције исламских странака у Египту и Тунису, па чак и са Курдима су направили значајне кораке(нечувене за, рецимо, Турску деведесетих). Бразилски пут од ауторитаризма и војне диктатуре до Обамине оде Бразилу као ,,моделу демократије за арапски свет” (2011), био је једнако импресиван. У оба друштва, ипак, покрети су експлодирали не само упркос функционалним демократским институцијама и слободним изборима, већ збоги против њих.

Лекција 2: Недефинисаност је предност. Поређења турских и бразилских протеста са ,,Окупирај Волстрит” су површна, али разумљива: те покрете карактерише недостатак јасне организационе хијерархије, разноликост вођа и представника (ако се уопште могу идентификовати), и тврдоглав отпор према решавању проблема формалним институционалним каналима. Још веселије, испоставило се да су оригинални захтевиенвироменталиста за одржавање Таксима, односно корисника аутобуса за смањење цена карата, само врх леденог брега. У покрете су улетеле струје из практично свих идеолошких и демографских категорија (такозвани И ми смо овде!покрети). Са ким и о чему, онда, држава да преговара? Бразилске власти, а Ердоган још више, разноликост демонстрација су изједначили са вандализмом и екстремизмом, те лакше оправдали прекомерну силу. Али стратегија недефинисаности има и своје предности. Ти покрети су масовнији, инклузивнији, издржљивији и флексибилнији у својим захтевима. Државне концесије, због таквог притиска, су освојене у више области.Илузија је била да ће институционална демократија обезвредити ванинституционалну мобилизацију; напротив, прва не функционише без друге.

Лекција број 3: Економски раст не значи ништа. Такозвананова тржишта, међу којима су Турска и Бразил била најузорнија, имају 80 одсто светског становништва, а 40 одсто глобалне економије. Док је развијене земље разарала криза, ове будуће суперпривреде су доследно расле и до осам одсто годишње. Прилив и стварање капитала су били све импресивнији, док се сиромаштво и незапосленост смањивало по стопи о којој Европа сања. Од 2003. до 2011, четрдесет милиона Бразилаца је из сиромаштва прешло у средњу класу. Турска је постала уџбенички пример сужавања неједнакости, а само од туризма зарађује више него БДП већине земаља света. Када довољно људи ужива у некој верзији америчког сна, говорило се, масовни протести ће бити непотребни.Ко је луд да иде на улицу ако има фрижидер, аутомобил и своју малу баштицу? Испоставило се, напротив, да раст средње класе значи и раст средњокласних захтева. Државни капацитет извесно почне да заостаје за јавним очекивањима. Главни мотор друштвених покретаје управо била неспособност политичких институција да испрате нагле промене у економској сфери. Сасвим супротно одтријумфалистичких теза многих економиста, привредни раст је талац друштвене и политичке подлоге.

Социолози су сјајни у предикцијама…о прошлости. Често се чује питање: ,,Када ће политичари коначно почети да раде оно што треба?” Одговор из Турске и Бразила је јасан: када их друштвени покрети натерају на то. Себи смемо допустити ово предвиђање: демократија ће бити онолико квалитетна колико је константног, удруженог и агресивног јавног притиска.


Коментари12
21077
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miljan Veljo
Nije ni čudo što sociolozi ne mogu da predvide događaje, kad ni oni, ni autor koji se žali, ne razumeju da je cela istorija - istorija klasne borbe! To ne znaju, niti smeju da kažu intelektualci koji su samo sluge vladajuće klase, pa makar to bila i demokratija, ali i kao u Staroj Grčkoj, gde je bila robovlasnička, ovde je reč o buržoaskoj demokratiji. Zato se "čude" zašto se ljudi bune, a "porasla" demokratija. Pitanje je glavno: Koja se to klasa buni?! Kako autor kaže, srednja klasa, ali ne razume zašto. Ne zna da je upravo ta srednja i sitna buržoazija "najrevolucionarnija", ali ne u korist većine društva, tj. radnika, već iz onih sitnosopstveničkih interesa koji su joj tako karakteristični, oni su uvek nezadovoljni,ali njihovi malograđanski zahtevi se ne poklapaju sa zahtevima većine, pa su normalni i nedefinisani stavovi tih "društvenih pokreta". U početku se poklope klasni interesi, ali ubrzo je taj antagonizam nemoguće rešiti institucijama koje su u vlasti vladajuće klase! Naravno, to i jeste ono što plaši vladajuću klasu, jer to dovodi do pravih revolucija, a ne ove kamuflaže i smena jedne buržoaske partije drugom.
Vesna Bilbija
odličan komentar Damir Romanov, posetilac Beer festa.
John Dagan
Još par napomena za autora. Ne treba preterivati s očekivanjima da nam društvene nauke predvide budućnost. Ako malo pročitate Poppera, Hempela, Walshea ili Kuhna videćete da se to od njih i ne očekuje. Političari nas blefiraju „naučnošću“ onoga što rade, što je njima u stvari sredstvo u sprovodjenju njihove borbe za vlast. Niti se masovni pokreti kao taj u Egiptu ili drugde mogu dovoljno precizno opisati, niti se poznaju zakoni koji se mogu primeniti da bi se oni objasnili ili eventualo predvidela budućnost. Ta očekivanja predvidjačke moći su varka političara. Slično je s moralnošću onoga što rade u cilju ostvarenja „demokratije“ ili „pravednijeg“ društva. Ako do takvog društva najzad i dodje, gubitak života u tom procesu nije opravdan. Spori, pravedniji putevi, najčešće vode sličnom ishodu. Revolucije su u načelu amoralne i etički neopravdane.
Gastarbajter Gigica
Bez prosvecivanja naroda nema stvarne demokratije, pravne drzave i napretka celog drustva. Kada bi stanovnistva Svajcarske i Srbije menjali svoje zemlje na 100 godina, Svajcarska bi izgledala i funkcionisala kao Srbija danas i obratno.
Damir Romanov
Dok sam prilazio Beer festu bio sam zabezeknut brojem ljudi koja je došla. Ulazio sam, probijao sam se kroz masu i osećao neki naboj negativne energije iako je to festival gde se pije, gde su svi veseli i gde se sluša muzika. Lepo sam se iskakao sa devojkom na DLM-u, napunio malo pozitvinom energijom, ali kada sam izašao osećao sam se malo prazno i licemerno. Onda sam otkrio zašto mi se to osećanje motalo u duši, a u vezi je sa ovim tekstom koji sam pročitao pre odlaska na Beer Fest. Ta velika masa ljudi koja je došla na beer fest, uključujući i mene, je jedan od dokaza nesolidaronosti i egoizma našeg društva. Solidarni smo samo da svi zajedno odemo na Beer Fest i budemo poslušni članovi potrošačkog društva. Ljudi su spremni da dođu radi zadovoljavanja sopstvenih nametnutih društvenih potreba za zabavom i alkoholom, a nisu spremni da se okupe zarad nekog višeg cilja i bore se za svoja ugrožena prava, a daleko bilo za prava drugih ljudi, sugrađana.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Шта да се ради
Како разумети украјинску кризу

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља