петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Србија између Ранковића и Дачића

Аутор: Ј. Церовиначетвртак, 22.08.2013. у 15:00
Дачић са члановима Ранковићеве породице (Фото Фонет)

Суштина смене Александра Ранковића нису биле лажне оптужбе о прислушкивању Тита, него политика усмерена против интереса српског народа и Србије, констатовао је, између осталог, Ивица Дачић, први српски премијер који је положио цвеће на гроб високог комунистичког функционера, најближег Титовог сарадника и кума. И Ранковић се некада, баш као и Дачић сада бавио Косовом. Тако је међу десничарски настројеном делу српске популације остао мит да је Ранковић човек захваљујући чијој су политици „чврсте руке” Албанци умирени, а косовски проблем решен. Историчари, међутим, сматрају да је истина потпуно другачија те да ни у ком случају није реч о човеку који је на било који начин штитио српске интересе. Зато им ни позивање социјалисте Дачића на Ранковићеве заслуге за српство нису најјасније.

„Далеко од тога да је Александар Ранковић симбол српске државности, јер ако нам је он симбол државности, онда није чудо што смо стигли довде, каже историчар Драгомир Анђелковић.

На питање како то да је Ранковић постао прихватљив и десничарима и левичарима, Анђелковић сматра да то ипак није баш тако.

„Он ипак десници није прихватљив. Свакако је прихватљивији од Тита, Кардеља или Драже Марковића, који су ишли у тотални национални нихилизам, у жртвовање Србије и разарање српске државотворности, али је далеко од прихватљивог. Умешан је у бројне послератне злочине, био је део тог система који нам је наметао неповољне границе, који је водио политику стварања вештачких нација на рачун Срба. Он је нешто између најгоре варијанте, онога што везујемо за Устав из 1974. и нечег нормалног”, сматра Анђелковић.

Ранковић је, према његовим речима, био део идеолошког блока који је доста лошег нанео Србима, али је, како каже, бар за разлику од неких других комуниста искрено био привржен југословенству.

Да није реч ни о каквом заштитнику српства сматра и историчар Предраг Марковић:  

„Он је само жртва политичке интриге. Био је верни Титов поданик који никада ништа није урадио против Брозове воље. У неколико ситуација када је требало да се бране српски интереси, он их није одбранио. Косово је добило аутономију и Србима колонистима је забрањен повратак на Косово у време његове власти, као што је и Лепосавић предат Косову у време његове власти. Ако се мисли да је то што је његова тајна полиција малтретирала Албанце допринело решењу албанског питања, онда је то грешка”, каже Марковић и истиче да полицијско малтретирање „није неки нарочити пут за решавање албанског као ни сваког другог питања, што смо видели деведесетих година”.

Зато је, како каже, мит о Ранковићу и Крцуну, као заштитницима српства, потпуно нетачан. „Какав је то национални интерес ако га штите два шефа тајне полиције (Ранковић и Крцун)”, пита се Марковић.

Откуд онда та идеја о политичкој рехабилитацији Ранковића због заслуга за „српску ствар”?

Према Марковићевом мишљењу сама рехабилитација је у реду, јер је Ранковић био жртва политичке интриге. Али, подсећа наш саговорник, он је био и присталица централистичке Југославије, а не заговорник некаквих посебних српских интереса. Марковић сматра да Дачић игра на карту Ранковића као Титове жртве и заштитника српства, јер један део социјалистичких гласача има сентимент према Ранковићу.

Према Анђелковићевој оцени, Дачић као вешт политичар врло добро осећа расположење својих циљних група, а у питању су људи разних категорија сентиментално везани за титоистичко југословенско наслеђе, али опет не и национални на отворен начин.

„Њему је потребно нешто што би повезало те циљне групе. А један одличан феномен тог типа јесте прича о Ранковићу, који је био у врху комунистичке Југославије, у народу се доживљавао као неко ко је симбол државног јединства, то јест препрека антисрпској политици. Дакле, прича о таквом Ранковићу је маркетиншки згодна Дачићу. Свестан је да ће пре или касније, за шест, седам месеци бити избора, а њему треба нова прича. Ово је права прича за његову циљну групу – и мало национална и мало сентиментална и мало прича о интернационализму, мало може да се прича и о државотворности. Све може да се смућка и да се добије нека врста предизборног шприцера”, оцењује Анђелковић.


Коментари6
4768d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Орден молим
Дачић је још једном показао да се не либи због своје комунистичке идеологије. Очекујем да ће у складу с овим гестом добити још неко одликовање од СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, Синода у првом реду где је ЦРВЕНА већина.
vidal efremov
Gospodine Predsednice Vlade zalozite se hitno i za rehabilitaciju g.Milovana Djilasa,svetskog disidenta broj 2 posle cuvenog Nelsona Mandele,revolucionara,knjizevnika,filozofa kojem je naneta velika nepravda od strane jugoslovenske drzave,Partije i drustva.
Синиша П
Зато што су постали најгори криминалци.
МАЈСТОР ЗА МУЋКАЛИЦЕ КУЛИНАР
Какви су српски комунисти били чувари Србије и Српског народа видимо по Авнојевским границама, по новим нацијама на тлу Југославије, по масовним стрељањима без оптужбе и пресуде, по одузимању имовине свим српским националним организацијама и др. Не кривимо Тита баш за све. Где је одговорност српских комуниста почевши од Александра Ранковића, Слободана Пенезића,распопа Владе Зечевића, Петра Стамболића, Моме Марковића и Драже Марковића за положај Србије и Српског народа у СФРЈ и настанак касније југословенске кризе.Сви су они прво били комунисти, пролетерски интернационалисти, занатлије или незавршене занатлије, гимназијалци и у најбољем случају несвршени студенти. Више су волели прво Стаљина, па Тита него свој Српски народ. Били су све, али нису били добри, већ су били продани Срби. Ако Дачић пуца на ову циљну групу, слаба му вајда на будућим изборима. Нека гледа стање у сваком погледу у МУП-у на чијем је челу ево други мандат.
Фидел к
А кажи нам ти зашто.Не знамо зашто.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља