понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Србија разговара: Александар Лека Ранковић између стварности и мита

Аутор: Јелена Церовина, Биљана Баковићпонедељак, 26.08.2013. у 15:00
Милош Ковић, Јово Бакић (Фото Анђелко Васиљевић)

На тридесету годишњицу смрти Александра Леке Ранковића, оснивача ОЗНЕ, прве југословенске тајне службе, чијој је сахрани 1983. присуствовало сто хиљада људи, један српски премијер положио је венац на његов гроб. Наводећи потребу за Ранковићевом политичком рехабилитацијом и подсетивши на његову улогу у борби против албанских сепаратиста на Косову, председник Владе Србије Ивица Дачић је пре неколико дана заправо подгрејао старе митове и легенде о једном од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, кога се овај решио 1966. године, на Брионском пленуму. Иза тог монтираног процеса до данас је остало нејасно ко је, у ствари, чувени Лека, „друг Марко” из партизанског покрета – великосрпски националиста и једини комуниста који је прихватљив савременим десно оријентисаним организацијама, или „чврсторукаш” који је само спроводио Титове налоге и покушавао да одржи целовиту СФРЈ. Мишљења о томе укрстиле су колеге с београдског Филозофског факултета, историчар Милош Ковић и социолог Јово Бакић, најпре осветливши историјске околности у којима Ранковић (рођен 1909) улази у Комунистичку партију Југославије.

Бакић: Ранковић улази у КПЈ 1928, у време када је она, уз усташе и ВМРО, убедљиво највећи непријатељ државе, Краљевине СХС. Већ тада се може претпоставити да њега национална и државна питања у то доба уопште нису занимала. Њега је занимала револуција коју треба извести...

Политика: Па био је млад.

Бакић: Млад и необразован. Био је абаџија, кројач који шије гуњеве. Он од образовања има то што је у затворима Краљевине стекао на комунистичким курсевима, нема ништа више.

Ковић: Важно је да се разуме да су за све време трајања Југославије (Краљевине СХС, Краљевине Југославије, СФРЈ) кључна питања, нажалост, били националистички сукоби српских и хрватских политичких елита. У Краљевини Југославији хрватске грађанске странке формулисале су свој национални програм, с међусобним разликама, тако да захтевају да се држава федерализује, и то тако што ће бити подељена на шест, па чак и више федералних јединица, управо да би се Срби као већински народ изделили. КПЈ је усвојила тај националистички програм хрватских странака, наравно, под притиском Коминтерне. У том смислу, ако говоримо о полагању венаца на гроб Ранковића, питање је како се тај чин, са становишта српских националних интереса, може одбранити. Друго питање је питање елементарне демократије и људских права. Ако полажете венац некоме ко је због другачијих политичких уверења људе затварао и ликвидирао, онда се поставља питање мудрости и промишљености таквог једног чина.

Политика: А који је разлог таквог изненадног понашања и жеље да се Ранковић „политички рехабилитује”?

Ковић: То је сад питање позиционирања Ивице Дачића у тренутним политичким околностима. Али, ја бих рекао само још нешто да бисмо нијансирали слику о Ранковићу. Он је и даље загонетан. То што је завршио абаџијски занат последица је тога што му се отац вратио са Солунског фронта болестан од туберкулозе, и он је са 12 година морао да иде у Београд на занат. Реч је о задружној породици из села Дражевац код Обреновца, која је послала око 20 војника у Први и Други балкански рат и Први светски рат. Дакле, његова генерација је жртва тог полома и тог уништења у Првом светском рату. Друго, у КПЈ је било високообразованих људи који нису имали много бољи политички учинак. Узмите једног Марка Ристића из елитне београдске породице, узмите Кочу Поповића...

Бакић: Коча Поповић је већ миљама удаљен од Ранковића...

Ковић: Јесте, али ако говоримо о демократији, и ако говоримо о ономе што је српски национални интерес, да ли је Коча Поповић био и за трунку бољи? Мислим чак да је био гори...

Бакић: Ја се ту не слажем.

Ковић: Ја мислим да је био много гори, јер је Коча Поповић учествовао у припремама и ономе што се догодило после Брионског пленума. Пазите, ти исти људи којима је касније суђено као либералима у Србији, то су они људи који су хапсили једног Михаила Ђурића. Ако треба полагати венце, онда сам за то да се полажу на гроб Ђурића и сличних људи, дакле људи који су због „голе” савести одбацили оно што су имали.

Бакић: Коча Поповић је један од ретких људи, по мени, из комунистичког естаблишмента,који и дан-данас заслужују пуно поштовање. И то како због ратног учинка, тако и због дипломатског умећа. А зашто се Ранковић баш данас потеже? Мислим да је то потреба социјалиста да нађу неку упоришну тачку у прошлости. Они ту тачку сада не могу наћи у Милошевићу, а Броз им није неко на кога се могу ослонити јер је сам СПС специфичан хибрид левице и национализма, наслеђен од Милошевића. И зато се иде на стари мит о Ранковићу као српском националисти, а истовремено и левичару. Дачић, рецимо, каже „њега воле Срби с Косова”. Ранковић јесте после Другог светског рата држао у запту Албанце, али не зато што је био српски националиста него зато што су Албанци у великој већини били против Југославије.

Политика: Значи, његов однос према Албанцима имао је потпуно друге мотиве од оних који му се приписују.

Бакић: Наравно. Постоји, иначе, по мени врло нездрава, етничка призма кроз коју се гледају сви људи и сви догађаји у прошлости. И онда испада да је Ранковић био једини Србин у такозваној великој четворци која је водила партизански комунистички покрет после Другог светског рата – Тито, Милован Ђилас, Ранковић и Едвард Кардељ (ако Ђиласа не рачунамо као Србина, мада је он, иако је учествовао у стварању црногорске нације, умро као Србин). Та чињеница, да после 1966. више нема Срба у самом комунистичком врху, прослављена је у Загребу, а у Србији сте 1983. имали, и то је такође Дачићев аргумент, 100.000 људи на сахрани Ранковића. Срби долазе на сахрану из осећаја националног понижења, јер покрајине надгласавају Србију. Устав из 1974, као катастрофално решење, изазивао је ужасно националистичко незадовољство, које је на крају и породило Слободана Милошевића. А смрт Александра Ранковића била је догађај који тражи емотивно пражњење. Једни, дакле, славе одлазак Србина само зато што је Србин, ни због чега другог...

Политика: А не можда због тога што је био заступник једне тврде линије...

Бакић: Тако је. А с друге стране, имате међу Србима став „то је наш човек, Србин, који је отеран, и ми више немамо човека у врху државе”. То је та врло нездрава етничка призма кроз коју се посматрају ствари. Уместо да се ствари посматрају тако што би се рекло да је Ранковић био један типичан антистаљинистички стаљиниста. Дакле, користи стаљинистичке методе против стаљиниста. Он је као министар унутрашњих послова учествовао у пројекту Голог отока, који је највећа црна мрља послератног развоја. Сведоци, додуше, кажу, а то показују и нека истраживања, да тај режим после његове посете Голом отоку 1951. више није био тако нехуман. Јер, по неким сведочењима, најгоре ствари на Голом отоку су, заправо, наслеђе Џемала Биједића, који је био шеф босанске Удбе.

Ковић: Постоји раскорак између онога што је он био као историјска личност и онога како га је српска јавност видела тих седамдесетих-осамдесетих година и како га део српске јавности види данас. Он није био српски националиста, много је више био југословенски националиста, ако можемо тако да кажемо. И то што је радио на Косову, радио је у име одбране југословенске државе. Уклањање Ранковића на најбруталнији начин, за време Брионског пленума (он је тада доживео срчани удар), увод је у разбијање Југославије. Иза склањања Ранковића најпре је стајао Тито, али, заправо, иза тога стоје Кардељ и Стево Крајачић, исти онај који је Србима у Јасеновцу рекао: „Шта хоћете, зар вас нисмо довољно убили овде у Јасеновцу?” Српска јавност је тај обрачун видела као обрачун са Србијом и српским народом. После 1966. дошле су све оне уставне промене и дошао је Устав из 1974. Фрустрација у Србији све је јача – због осећања сапетости, због угрожености српског народа, који је добио границе које све више постају државне, а то су границе због којих су се касније водили ратови. То је у Србији „учитано” као пораз и слом Србије и то је оно што је утицало да људи 1983. изађу на улице и на такав начин испрате Ранковића.

Бакић: Истовремено, то је поплочало пут Србије у проблеме деведесетих. Чињеница је да грађани Србије, ни тада, а ни током деведесетих, нису успевали да прате оно што се збива у свету. За њих је Ранковић био велика личност, па је онда Слободан Милошевић био велика личност. Милошевић који, а сад то и Вучић каже, није својевремено схватио да је Берлински зид пао. То је та парохијалност националистичког ума, који из парохијалности уопште не може да изађе, да види шта се дешава у свету, и онда упркос, или због национализма, сопствену нацију тера у пропаст. То је то кључно питање. Није било демократског потенцијала који би националистичку мисао држао под контролом. Тај демократски потенцијал мањка у Србији чак и данас. Када се одушевљавају Вучићем или Дачићем, људи се одушевљавају њиховим личностима, а не гледају шта они раде.

Ковић: Треба прочитати неке говоре Михаила Ђурића због којих је осуђен и послат у затвор. Он, између осталог, каже: сви бисмо ми желели да се данас и овде бавимо великим темама које поставља европска мисао, западноевропска мисао, али нама је наметнута националистичка борба. Због онога што се ради са Србијом, због онога што се припрема (тада су у току биле припреме Устава из 1974. године) натерани смо да се бавимо ситним националистичким питањима. Дакле, ми смо натерани у парохијалне границе, како каже Бакић. Ту је и спољна подршка националистичким пројектима и покретима. Хрватски и словеначки покрети имају медијску, оружану, обавештајну подршку. Наравно, увек се може поставити питање одговорности и незрелости српске политичке елите, то је легитимно, али морају се узети у обзир сви фактори.

Бакић: Знам, али имали су подршку управо због незрелости српске политичке елите, која није схватила пад Берлинског зида.

Ковић: Можда зато што су и карте већ биле подељене.

Бакић: Ђурић није најбољи пример, он потпуно одскаче од ове средине, надвисује је за три копља. Средина не зна за њега. Кад би средина била вођена Михаилом Ђурићем, где би Србији крај био. Него средина зна за Александра Ранковића. Ђурић апсолутно није аргумент за националистичку причу. Његов је национализам био просвећен. И Ђурић је слом Берлинског зида добро схватио.

Ковић: Можда да повучемо разлику између политичких елита које су доносиле одлуке и нечега што је академска заједница у којој постоји још таквих као што су Михаило Ђурић, Влада Петронијевић, Георгије Острогорски, Војин Милић. Очигледно Србија има неки идентитетски проблем. Где су ти репери у нашој прошлости на које ћемо се ослонити, где ће Србија наћи своје упориште? Да ли ће то бити у демократији и људским правима, а они јесу део српске традиције, или ће тражити упориште у хапшењу и ликвидирању политичких противника?

Бакић: Када полажете венац Ранковићу, ви у ствари кажете да политички противник треба да буде у затвору. Јер, ако је по чему Ранковић познат, то је ефикасна, немилосрдна борба против политичких непријатеља.

Политика: Али, најшира јавност везује га за борбу против иреденте на Косову?

Бакић: Због национализма се прошлост не може сагледати на правилан начин. Реални Ранковић је потпуно замагљен националистичким митом који са реалном историјском личношћу има мало везе.

Политика: Како је тај мит о њему опстао до данас?

Бакић: Деведесете године су одиграле своју улогу, други су проблеми били на тапету. Ранковић би био заборављен да није овог Дачићевог геста. И то би био заборављен с разлогом. Али, не треба њега ни демонизовати. Он је био дете свог времена. И у том смислу треба га разумети као историјску личност. Ова оштрина из мојих речи можда се више односи на премијера, а не на Ранковића.

Ковић: Питање свих питања је недостатак онога што имате у британском, италијанском, шпанском друштву, а то је нека врста културног обрасца, модела. То су упоришне тачке у прошлости. Културни образац није обавезујући, није ново једноумље, али да бисте нешто оспоравали, то мора да постоји. То је оно што у Србији мора да обухвати неке кључне личности и неке кључне идеје. Наравно да ће Дачић као приватно лице увек имати право да однесе венац, и наравно да ће увек бити људи који ће носити венац на Ранковићев гроб, али хајде да размислимо да ли је то модел за будућност Србије.

Бакић: Али, он то није урадио као приватно лице, него као премијер и министар унутрашњих послова.

Ковић: Да, и ту се налазимо у равни политичке инструментализације, размишљања о циљним групама, о следећим изборима. Али, битно је да откријемо и разумемо правог Александра Ранковића, то је најбољи начин да се ослободимо митова који се и даље инструментализују.


Коментари13
b5860
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milivoj Drašković
Sticajem okolnosti bio sam dosta upoznat oko događaja u vezi sahrane pok Rankovića.Ubeđen sam da tu ,uopšte , nije bio prisutan "srpski nacionalizam" več isključivo SRPSKI ANTITITOIZAM . A Srbi su , tada imali previše razloga da ga ispolje na način koji je u datom trnutku, delovao relativno bezopasnoLično mislim da se srpski nacionalizam javio kasnije sa Miloševićem i Kosovom
milan ćurić
"Dnevničke zabeleške" autora A. Rankovića do utančina prikazuje vreme pre i posle tog famoznog "Brionskog plenuma" i nameštene igre tandema Kardelj-Bakarić da se Ranković ukloni sa političke scene one Jugoslavije. Samo neupućeni i zlonamerni mogu Rankoviću da pripišu navodno prisluškivanje Tita, a svi koji su ga teretili, naročito srpski kadrovi u SKJ, znali su da je to uradila KOS-ba JNA pod rukovodstvom kadrova u JNA iz Hrvatske. Fizičko, kontradiverziono i kon.obaveštajno obezbeđenje je isključivo bilo u rukama KOS-a. UDB-a ili kasnije SDB bila je tek četvrti prsten obezbeđenja, tako da se u objekte koje je Tito koristio moglo ući samo sa znanjem ljudi iz KOS-a. ....
Јохан Лесковачки
Шта год да је Александар Ранковић био, и какав год да је био, његово рушење искоришћено је за потискивање Срба у свим срединама гдје су живјели измјешани са другим народима. Истовремено био је то увод за избор нове гарнитуре партијских руководилаца у Србији, за које се са сигурношћу може рећи да нису били од користи српском народу. Што се пак Срба тиче, начин рушења Ранковића и све оне невјероватне лажи којих су се наслушали, учиниле су да они уклањање Ранковића и нису могли примити друкчије до удар по Србима, без обзира што је Ранковић био чврсторукац и према њима.
Vladimir Nikolic
"Милош Ковић: Није био српски, много је више био југословенски националиста". Stav. Tačan ili netačan, ali stav. Odlika intelektualca je da po raznim pitanjima iznosi svoj stav. "Јово Бакић: Због национализма се прошлост не може сагледати на правилан начин". Poluintelektualci uvek imaju neko opravdanje što nemaju hrabrosti da iznesu stav. Ali zato uvek glorifikuju predrasude. "Koča Popović je pozitivna ličnost zbog zasluga u ratu (?) i kasnije u diplomatiji (?).
Borisav bez L
@ Alekandar Mihajlovic: Slažem se sa Vama da je potrebno demistifikovati i postaviti na “pravo” i zasluženo mesto Rankovića i mnoge druge o kojima znamo samo ono što je objavila zvanična propaganda i priče po kuloarima. Ranković nije mogao da raskrinka Tita, koji je od Kominterne poslat u Zagreb sa “svim ovlašćenjima” da na Vukovarskom kongresu razvali staru KPJ i formirao novu, “ispravnu” KPJ. U datim okolnostima, ni najstariji članovi stare KPJ nisu smeli ni da zucnu, a kamoli da se raspituju o Titovom poreklu. U vezi MIloševića, Vi postavljate pitanje da li jw on kriv “za sva zla Srbiji”, Rambujeu i sl., a to je isto kao da pitate šahistu da li je mogao da povuče neki drugi potez pred neizbežni mat. Milošević nije bio nacionalista, izuzev za populističke svrhe, on je hteo ličnu hegemoniju u Jugoslaviji i da postane novi Tito. To je bilo otvaranje u toj šahovskoj partiji, a posle smo, uz nepotrebno žrtvovanje Slovenije i igranje sa sudbinom Srba u Hrvatskoj, završili tu gde smo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља