уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:55

Платићемо све до последњег динара

Аутор: Слободан Костићсубота, 31.08.2013. у 09:22

Нисам од оних људи који ће у свакој економској причи, па и овој око нашег пореског дуга, видети неку заверу или ујдурму политичких моћника. И сам сам био човек политике. Водим „Симпо” већ пола века. Очекивао сам да смо споразумом са претходном владом обезбедили себи, баш као и још десетак хиљада других фирми, неко економско затишје из кога ћемо за коју годину изаћи на зелену грану – приватизацију, стратешко партнерство. Вратити држави што смо јој дужни, акционаре наградити за стрпљење, а компанији осигурати будућност. Преварио сам се. Афера с порезом направила нам је много штете. Због тога смо већ изгубили и губимо уговорене извозне послове милионске вредности у еврима, а све се, ипак, завршило онако како је једино и могло, али уз непотребну буку. Не знам коме је све то било потребно, казује нам Драган Томић, председник „Симпа”, нашег највећег произвођача намештаја, али и још многих других производа из различитих делатности, који је у неколико протеклих седмица био у епицентру економско-политичке драме зване – порески дуг од око пет милијарди динара.    

И шта даље?

Ништа. Према договору са Министарством финансија и привреде сазваћемо ускоро Скупштину акционара на којој ћемо донети одлуке о својинском статусу.

Види ли Драган Томић себе у том и таквом „Симпу”?

Види.

Може ли, другачије речено, нови газда без Драгана Томића?

Можда газда може, али ја не могу без „Симпа”. Цео сам живот у њега уградио. Могао је Драган Томић да подлегне огромним политичким притисцима који су на њега вршени и да своје, привредне и партијске функције лепо „уновчи” у угодна амбасадорска места или директоровања некада најмоћнијим банкама. Није. И не жали. Имао је идеју, жељу и вољу да у том сиромашном југу Србије подигне фабрику намештаја, да створи потпуно заокружен пословно-прометни систем, од пилане до робне куће, по чему је „Симпо” и данас јединствен у Европи. Зато што се заклео да ће учинити све да пристојно живе скромни људи из тог краја, кога се већина, без обзира на то ко је на власти, врло ретко сети. И живеће.

А шта ако се новом газди учини да може баз Драгана Томића?

Надам се да неће урадити оно што и с некада моћним „Јумком”, кога је тај исти газда са 13.000 довео на 1.300 гладних и ничијих радника. Ако му је то циљ – Драган Томић у томе неће ни учествовати. Неће растакати оно што је са хиљадама „Симпових” радника пола века с муком подизао.

Како се онда могло догодити да „Симпо” западне у толике дугове?

Ма, дугују и други. На десетине хиљада је пореских и других дужника. Ми смо, неспорно, са пет хиљада запослених највећи. Један је пар рукавица фирма са 50, а сасвим други са сто пута више запослених. Распадом земље, санкцијама и бомбардовањем остали смо без тржишта, али и без огромне имовине и послова у иностранству – СССР-у, Америци, Аустралији, Канади, Пољској... Уз све то, због губитка продајних објеката, магацина пуних робе и ненаплаћених потраживања по основу потрошачких кредита у републикама бивше Југославије, „Симпо” је претрпео директну штету од 124 милиона евра, коју до данас ни на који начин нисмо усели да надокнадимо. Десетине фабрика намештаја у Србији, које су свака имале и више од 2.000 радника, пропале су, а ми смо ту и данас.

Да бисмо опстали били смо принуђени да се финансирамо из кредита по каматама које су од 14 до 25 одсто.

И?

Нема „и”. С каматама и трошковима финансирања од 25 одсто, као и сви остали велики системи у овој држави, нисмо могли далеко да догурамо. Као и многи други затражили смо подршку од државе. На предлог бившег министарства економије и регионалног развоја, влада нам је половином фебруара 2010. одобрила мировање обавеза до приватизације. Никада нисмо спорили да ове обавезе морају да се плате и зато ми се чини да је цела прича око „Симпа” непотребно исполитизована, што је, нажалост, нанело највећу штету самој компанији. Плашим се, дугорочно, и целом југу Србије.

Што се нисте у међувремену приватизовали? У чему је био проблем?

Све ове године радимо на томе да окончамо процес приватизације. Сами смо доводили потенцијалне стратешке партнере, највише из Италије, али и из Америке. Са представницима „Икее” смо у најтеже време ишли у Зубин Поток. Понуђена им је приватизација, али су упркос њиховој процени да су производни капацитети и програм одлични, одбили даље преговоре због познате ситуације на Косову и Метохији. И са приватизационим саветником, којег је одредила Агенција за приватизацију, обишли смо највећи трговински ланац у Италији – „Семераро”. После опсежне анализе, Ђани Семераро, власник те компаније, проценио је да је „Симпо” превелик и сувише сложен систем. Међутим, он је у Врањској Бањи, у фабрици коју смо раније приватизовали са другим Италијаном, успешно организовао производњу са 450 радника и асортиманом који се продаје искључиво на француском и италијанском тржишту.

За фабрику стилских гарнитура у Сурдулици преговарали смо са инвеститором из Рима. Ти су разговори застали због немогућности да обезбедимо наш део неопходних средстава.

Јесте ли имали помоћ од државе у томе?

Нисмо. Више смо ми помагали приватизационом саветнику, кога је одредила Агенција за приватизацију, него он нама. Нисмо успели. Ни „Симпу” ни мени сигурно неће бити лакше када би осуо паљбу на државу што привреди није обезбедила боље услове пословања, европски амбијент, многобројне стране инвеститоре... Нас, као и све друге, убише високе домаће камате и недостатак обртних средстава. Не можемо да сакупимо паре да купимо сировине и материјал за нормалан темпо производње. Не успевамо да испунимо дате рокове испоруке. Једном не испоштујеш уговор – нема те. Купац тражи другог произвођача, а конкуренција је на светском тржишту, које нам је у овој кризи једина шанса, огромна.

Како сада иде производња?

Иде некако. Довијамо се, али прво полугође нам је слабије од лањског. Плашим се, и због ове афере, да ће и цела 2013. бити лошија од прошле.

Како иде извоз?

То нам је једина светла тачка. Извозимо уз огромне напоре око 60 одсто свега оног што произведемо. Имамо још купце. Наша роба је напољу тражена, „Симпо” је већи бренд у свету него код нас, али шта вреди када нисмо у стању да произведемо онолико колико можемо да извеземо. Фале нам паре. Динар се у нашој производњи споро обрће – једном годишње.

Колико ћете ове године приходовати?

Од извоза очекујемо око 40 милиона евра.

Колики Вам је ниво производње потребан да бисте позитивно пословали?

Најмање 80 милиона евра годишње.

Је ли то реално и када ту суму можете да достигнете?

Већ идуће године. Уз подршку државе, само у погледу њене гаранције како бисмо добили ниже камате на зајмове код европских банака, „Симпо” може да се опорави. Морамо да инвестирамо у развој и осавремењавање производње. Ту смо већ годинама у опасном застоју, и то је један од разлога ситуације у којој смо се нашли. Тешко је такмичити се са конкурентима који раде са најновијом технологијом, али као што видите по оствареном извозу, и то смо, искључиво захваљујући „Симповим” стручњацима и радницима, до извесне мере успевали да пребродимо.

Неки, ипак, кажу да је „Симпо” љубимац државе. Жмури пред дуговима, онда их претвара у капитал фирме, потом му зајми паре да би платио дуг... Да ли је то „капитал” дугогодишњег стажа Драгана Томића у Социјалистичкој партији Србије или нешто друго?

Био сам и сада сам члан СПС-а, али све што смо градили, све велике инвестиције, урадили смо до 1988. године. После тога ништа. Хоћу да вам само једним примером илуструјем колико је „Симпо” „љубимац” државе. Са осигуравајућом кућом „Дунав” због одштете за уредно осигуране потрошачке кредите грађана у бившој Југославији водили смо спор више од деветнаест година. Уз шест пресуда у корист „Симпа” извршном судском пресудом 2010. та осигуравајућа кућа била је обавезна да нам исплати 11,5 милиона евра. На нама необјашњив начин „прекројена” је на износ од четири милиона евра.

Да ли сте у овој „гужви” око пореза и сукоба са Динкићем звали Дачића и тражили помоћ?

Нисам. Није то мој манир.

Јесте ли Ви и Ваши сарадници, како Вас је оптужио Динкић, износили паре из „Симпа” и преносили на приватне рачуне?

Категорично тврдим да је та претпоставка потпуна неистина. Груба инсинуација.

----------------------------------------------

Нисам купио сину железару

Има ли истине у причи да сте сину купили скопску железару?

И то је измишљотина као и ово око изношења пара. Мој син je са партнером из Украјине, чије име за ову причу уопште није од значаја, а који има своју железару и руднике угља у тој земљи, био мањински партнер у власничкој структури скопске железаре. Тај момак је куповао и продао пуно тога у Србији и Црној Гори – „Карнекс”, панчевачку луку, никшићку железару и бројне хотеле...

Јесте ли, ма како то звучало у нашим приликама, богат човек?

Ја сам, пре свега, задовољан човек. Поносан сам на оно што сам урадио за ових пола века у „Симпу”, а богатство је релативна ствар.


Коментари11
4c909
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

srednjebosanski etnoseljak- ustavobranitelj
Svako dobro gospodine Tomiću.Branite zaposlene, dok god možete, od uloge u "statističkoj grešci" i među učesnicima projekta "Otpremninom do groblja".
lov u mutnom
Napokon možemo da se upoznamo i sa drugom stranom istine jer stalno slušamo trubače od Dinkića pa do komentatora koji stalno trube da će taj dug platiti poreski obveznici! Politika bi trebala već jednom da stručno objasni iz kojih sredstava se pokriva taj dug da se većina komentatora ne oseća ugroženom kako tobože to ide iz njihovog džepa, znajući pri tom da malo ko od njih uopšte plaća porez!
stid i sram
Sta to bese?
milan Petovic
Kako to da on dobija platu, a radnici ne?
peca pecic
kakva bahatost coveka koji bi trebao da bude u zatvoru zbog neplacanja poreza. umesto kajanja, on nam objasnjava da je bas dobro to sto je radio!?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља