уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Борислав Пекић није залуд живео

Аутор: Славко Трошељсубота, 31.08.2013. у 22:00
(Фото З. Кршљанин)

Драган Великић, српски писац европских књижевних погледа, објавио је ових дана треће издање романа „Дантеов трг” (1997), за који аустриjски писац Петер Хандке каже да је – величанствен.

Великић је рођен 3. јула 1953. у Београду. Одрастао је у Пули, а у родном граду је дипломирао на Филолошком факултету. Досад је објавио девет романа: „Виа Пула”, „Астрагон”, „Хамсин 51”, Северни зид”, „Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Руски прозор”, „Бонавиа” и „Дантеов трг”, низ прича „Стаклена башта” и есеја „О писцима и градовима”. Значајна су и имена награда које је добио: „Милош Црњански”, „Борислав Пекић”, „Меша Селимовић”, Ниново признање за роман године... Његове књиге преведене су на 15 европских језика! 

Од јуна 2005. до новембра 2009. био је амбасадор Србије у Аустрији.

Бавио се и музиком. Свирао је у рок саставима.

Као слободан књижевник живи у Београду у љубави с Александром Гловацки, новинарком Радио Београда и драматургом. Има сина Вида (27), који је дипломирао медицину у Бечу.

Шта вам је дала Пула...

Имао сам пет година кад су се моји родитељи, због очевог посла – а био је морнарички официр – из Београда преселили у Пулу. Тамо сам остао до деветнаесте, до уписа на факултет у Београду. За сваког уметника место одрастања је она прва и најважнија слика света. Од правила научених на улици до дружења и љубави.

...а шта Београд?

Из града мог рођења памтим прве призоре који су везани за Нови Београд, где сам живео. А кад сам дошао у Београд на студије ту сам стекао неке друге важне животне координате. Пула и Београд су некад били градови у истој земљи, а сад су то два света. У мени је то и даље један свет. Следећи град у којем сам дуже живео је Беч. То су простори, где сам стекао одређена искуства која су ме животно и уметнички формирала.

Одакле „извлачите” све приче?

Са филмске траке мог животног пројектора. Имам довољно година да ми је котур, на који се намотао одгледани „филм” довољно дебео. А и детињство је трезор. Наравно да и све прочитано има свој траг у мојим делима.

Како се учи писање?

Не постоји факултет за писце. Даровита особа ће увек од прочитаног, доживљеног и онога што сазна на било који начин да напише аутентичну животну причу. Пишем из доживљаја. Додуше, свестан сам феномена, да и у свету и код нас, имамо литературу без доживљаја. То је нешто као брза храна, а ја, као читалац, не једем такву храну. Онда покушавам да тако и не пишем.

Од кад пишете?

С 12 година написао сам роман. Био је то залог. После сам се бавио музиком и тек с 25 година се вратио писању. Трајање аутора мери се по томе да ли су и колико његове књиге актуелне новим генерацијама читалаца.

Како се тренира писање?

Писање је као пецање. Некад вам иде, а некад не, па све то, понекад, личи и на тренинг. И у писању је важна форма, снага речи и лако и занимљиво вођење догађаја у причи. Пример за бригу о снази речи и одговорности према језику дао је Иво Андрић показујући своју корпу за отпатке: „Ова корпа је пуна једне реченице”. А Алфред Хичкок је, као борац за филмске спектакле, истакао: „Филм је живот из кога су избачени досадни делови.”

Шта вас занима у писању?

Мој доживљај света је лирски. Увек кажем да сам песник који пише романе. Интензивно читам поезију. Мој песник је Константин Кавафи. Волим и Дерека Волкота, Јосифа Бродског, Адама Загајевског. Мене у писању занима свакодневица и човек у том времену. Јер, живот је река, а свако од нас покушава ту реку да заустави. Како? Па кроз сећања, албуме, препричавања, писања о неким јунацима.

Ко вам је узор у књижевности...

То је дуга листа. Као и с љубавима. Постоје неке константе. Писци којима се враћам: Андрић, Црњански, Десница, Киш, Пекић, Тишма, па Крлежа који је мени изузетно важан. Сви они су за мене живи светови с којима, преко њихових дела, комуницирам. Из руске литературе волим Гогоља, Толстоја, Набокова, Газданова... А из немачке литературе Музила, Броха, Јозефа Рота, Бернхарда... И Сингера за сва времена.

... а ко у животу?

Борислав Пекић. Вертикала коју је он исписао је таква да ме наводи на став да он – није залуд живео. Њему се догодило све о чему је писао! Ту бих увео и Радета Константиновића. Лично сам га познавао. Дружили смо се, а Пекића, нажалост, нисам.

За којим вредностима трагате?

Мени је најважнија особина – доследност. Литература ме испуњава и као читаоца и као писца. То је мој смисао живота.

Која је лепеза ваших осећања?

Веома сам емотиван. Али, нисам злопамтило. Најкориснији су ми људи који ми у очи кажу шта мисле.

Како доживљавате еротику...

Постоје разни регистри еротике. Али, тамо где нема еротике нема ничега. Ту је све мртво. Еротика није само гола жена. То је, пре свега, чулни осећај који ме понесе.

... а како политику?

Велики сам индивидуалиста. Био сам амбасадор у тренутку кад је оно у шта ја верујем била и политика земље. То није била Србија ксенофобије. И у том смислу ја нисам, као амбасадор у Аустрији, био у ситуацији да говорим оно што не мислим.

Какву Србију сад видите?

Велики проценат становништва је социјала, а ту нема ни „ж” од живота. У Аустрији многи и не знају како се зове председник парламента, а код нас готово сви расправљају о реконструкцијама владе читаво лето. У Данској су то обавили за један дан. Овде, непрестано, неко неког преводи жедног преко воде.

---------------------------------------------------

Оперисан од негативног понашања

Како реагујете на завист?

Покушавам да себе не прикажем бољим него што јесам, али мене добра књига мог колеге „храни”. Немам никакву потребу за негативним понашањем. Једноставно речено, оперисан сам од тога. Али, и не пуштам у свој видокруг људе који уживају сејући злу крв, завист, цинизам, охолост, гордост... Сит сам људи који да би нешто паметно рекли морају да буду бесни.


Коментари2
add22
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikita stanesku
"svaka stvar napisana za stolom je besmislica..."
Marcos Marcos
Svaki čovek, pa i pisac može imati svoj pogled na književnost. A šta je evropski pogled na književnost, to mi nikako nije jasno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља