среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Мегданџија без титуле и власти

Аутор: Мирољуб Дугалићпонедељак, 02.09.2013. у 22:00
Јован Курсула, мурал у цркви у Цветкама код Краљева

Краљево – Овог лета навршава се два века од смрти Јована Петровића Курсуле, о коме се у Србији мало зна а реч је о једном од највећих српских мегданџија и праведника. Он нема место какво заслужује, ни у легендама ни у уџбеницима па је ових дана из штампе изашла књига-споменица о Јову Курсули, који је живео од 1768. до 1813. године.

Аутор књиге је др Милан Матијевић, председник Друштва за неговање ослободилачких ратова Србије „Јово Курсула“ у Краљеву, које је протеклог викенда, са Српском православном црквом, у Цветкама код Краљева, пригодним програмом подсетило на овог јунака.

Јован Петровић Курсула је рођен је у данашњој Доњој Горевници код Чачка, а није дуго живео, упокојио се пре 45. рођендана. Јованов отац Велимир такође је умро млад па се мајка Магдалена (родом из Црне Горе, од Дробњака), преудала у село Цветке код Краљева за удовца Ивана Топаловића. Тај, Јованов очух дечаку је омогућио безбрижно детињство у Цветкама, где и данас живе Курсулићи који се сматрају његовим потомцима.

Према легенди, Јован Петровић се још као дечак одликовао храброшћу, у лову је тољагом коју је носио о рамену убио вука. Поред тога што је био јуначан био је и поносан, никада није трпео понижења и неправду, није волео да влада и командује па је често долазио у сукоб са турским кабадахијама. Тако је, једне ноћи, из освете убио субашу Омера из Милочаја, који је убио његову стрину Јелену. И, то је био крај Јовановом мирном животу, јер он онда бежи у хајдуке.

Отуда се 1804. године, када је Карађорђе подигао Први српски устанак, се са својим друговима прикључио борби против Турака. Припадао је чети Лазара Мутапа са којом је учествовао у свим важнијим биткама тог доба: на Руднику, за Карановац (Краљево), на Црном врху код Крагујевца.

Његово јунаштво и мегдани са Турцима препричавани су усмено и опевани у песмама, јер је и међу самим устаницима био најчувенији мегданџија. Када није било бојева, Јован Петровић би, бранећи српски народ, пресретао Турке пљачкаше и пресуђивао им на лицу места.

Борио се храбро а није волео да било коме командује и зато никада није добио неко старешинство. Од Карађорђа је одбијао титулу војводе тврдећи да га власт и управљање не привлаче али га је вожд нарочито уважавао и увек „рачунао“ у рангу са војводама.

Курсула је, каже легенда, увек јахао добре коње и углавном се борио јашући. А, од свих својих коња најбољом је сматрао необичну кобилу, као трава зелене боје коју је од милоште звао Стрина. А, према писању Симе Милутиновића Сарајлије, овај мегданџија Стрину је добио лично од Карађорђа.

После једног боја остао је без свог вранца, а вожд га је убрзо позвао у Тополу па Јово одлучује да тамо оде пешке. Ту је на поклон од Карађорђа добио арапску зелену бедевију од које се све до смрти није одвајао. На њој се борио и у боју на Варварину 1810. године, тј. у крвавој бици када се српски вожд Карађорђе борио против Турака са 18 српских војвода, руским командантом грофом Оргуром и 700 Руса.

Курсула је ретко употребљавао ватрено оружје, у битку и на мегдане је ишао са сабљом о рамену, па је тако било и тамо на Варваринском пољу у једном, најчувенијем његовом двобоју са црним Арапином.

После тога, према једној од верзија је и добио надимак Курсула, рекавши Карађорђу, пошто нико није смео: „Е, па добро, господару, ја ћу ићи Турчину на мегдан, јер је и Бог мене одредио да се кусурам с Турцима“. Посекао је противника, а од тада га војска и старешине прозваше „Курсулија-Курсула“.

Током 1813. године, последње у свом животу, Јово Курсула је готово све време био у Делиграду. Према старом календару на Преображење ту је, у боју са Турцима, Курсула задобио 17 смртних рана, од којих је најтежа била она од ударца отровног копља које се заломило на његовој плећки.

Саборци су га рањеног сместили у лесу од прућа у којој су га, до његове куће у Цветкама, носила два коња. Живео је још десет дана, а онда се највећи српски мегданџија упокојио, по старом календару 29. августа 1813. године.

У знак успомене на Јована Курсулу у Краљеву данас једна основна школа носи његово име. Ту постоји и Курсулина биста као и у краљевачком парку Пљакин шанац.


Коментари3
1d8b2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mica Isto
Bravo. Treba nam više ovakvih tekstova.
Ivan Vasilic
Sve pohvale za tekst!
Milunka Savic
Lepo je procitati ovakav tekst. Svi znamo za Kursulinu ulicu ali malo nas zna ko je bio i sta je ucinio za srpski narod...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља