петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Милован Ђилас о Јованки Броз

Аутор: Веселин Павлићевићпонедељак, 02.09.2013. у 22:00

Неписано „естетско“ правило демократије указује да кад год је реч о значајним људима, нарочито из власти, готово увек је реч и о њиховим супругама. (Сетимо се само Жаклине Кенеди, супруге Џона Кенедија.) У тоталитарним друштвима није такав случај.

Жене су сенке диктатора, привесак власти. О утицају супруга на власт диктатора и да не причамо. (Стаљинову супругу шира јавност никада није видела, а она се на крају обесила.) „Функција“ супруге диктатора је да ћути. Осмех за широку јавност је пожељан па и обавезан.

Кратко бисмо казали, дискреција супруге сваког диктатора је друштвена мистерија од врхунског и перманентног државног значаја и неговања. Тоталитарна каста се штити и мистеријама и ширењем мистерија у народу шапатом, давно је запазила Хана Арент.

Милован Ђилас је први у Југославији разбио мистерију о супрузи Јосипа Броза. Пре писања Милована Ђиласа о Титовој супрузи, нико у југословенској широј и дискреционој (научној) јавности није се бавио Јованкиним „ликом и делом“.

Нити је смео да се бави. Милован Ђилас је „мистерију Јованка“ могао, морао али и знао да открије и отвори – с обзиром на партијску блискост са Јосипом Брозом – хијерархију у власти коју је имао до краја 1953. године, а и с обзиром на луцидна и снажна запажања.

Ђилас је имао и оно што други у Југославији нису имали или нису смели и желели да имају: државничку одговорност и личну храброст да све што зна о владаревој супрузи каже јавно и слободно. При томе, његова казивања о Јованки Броз су кратке рефлексије о (по)жртвованој жени-супрузи којој је једини „светионик“ у животу био Јосип Броз, па чак и онда када га више није било.

Јованка Будисављевић је била, износи Ђилас, четврта жена Јосипа Броза. Са првом Пелагијом Бјелорусовом и последњом Јованком Будисављевић Јосип Броз је живео у законитом браку, док је са другом, Хертом Хас, и трећом, Даворијанком Пауновић, био у тзв. ванбрачној заједници. (Са Хертом Хас је имао сина.)

Очито да је своје емоције, идеолошке, ратне и ИБ стресове Јосип Броз правилно распоредио и ублажавао на предреволуционарне, револуционарне и постреволуционарне бракове.

Све Титове супруге су биле комунисткиње, одане партији и знатно млађе од њега. Пелагија је имала 16 година када су удала за Броза. (Тито је тада имао око 30 година.) Даворијанка је била млађа од Броза око 15, а Јованка чак 32 године. (Кад су се венчали Јованка је имала 23, а Јосип Броз 55 година.)

Код Тита је све била политика, чак апсолутна политика. Такав му је био и ванбрачно/брачни живот, без обзира, наводи Ђилас, на то што је јавне активности настојао да одвоји од приватног живота. Апсолутна власт потчињава себи и приватни живот апсолутисте. У том „потчињавању“ апсолутној политици супруга Јованка Будисављевић је била једна од Титових сапутница.

А можда не бисмо погрешили и ако бисмо данас казали да је супруга Јованка била једна од Титових сапатница. (Јосип Броз је имао децу с првом и другом супругом. Више није желео да има деце.)

После Другог светског рата ванбрачна Титова „супруга“ Даворијанка Пауновић је умрла од туберкулозе 1946. године и Тито је остао „сам“. Емотивне муке апсолутиста јесу и у „зидовима тишине“ којим се окружују и штите од непријатеља. Нова емоција, нова жена и нова љубав, износи Ђилас, једино се могла наћи у Титовој блиској околини.

Околина је била, то је природно, препуна лепих, младих, оданих Титу, пожртвованих и привржених жена комунисткиња.

Јованка Будисављевић се по својој функцији свакодневно кретала у непосредној Титовој близини. Припадала је најужем телесном обезбеђењу и личној Титовој пратњи. Јованка је била, описује Ђилас, упадљиве, маркантне, здраве, расне лепоте.

Црне косе, беле пути, крупних очију пуних стрепње и патње, широког југо-осмеха, без кокетности, али са женственом пригушеношћу и поред официрске Удба-униформе коју је носила јер је увек била на дужности, Јованку је запазио и спознао Тито.

Знатно касније, приликом њиховог венчања почетком 1952. године, Ђилас је љубопитљиво али и враголасто питао Александра Ранковића за почетак њихове љубави и улоге Удбе у томе. Ранковић је „намештаљку“, каже Ђилас, порицао, али са смехом и неупорно.

Биографија, а посебно партијски део биографије Јованке Будисављевић је био беспрекоран. Предбрачна веза Тито–Јованка трајала је око шест година. Није искључено, запажа Ђилас, да је Јованка ово време везе са партијским и ратним божанством доживљавала и као љубав али и као партијску обавезу. (Титу се није смело рећи „не“.)

Али је и она очито спознавала Тита као мушкарца и заљубљивала се у њега све преданије и преданије. „Доиста“, пише Ђилас, „за све то време држала се с ћутљивом, ненаметљивом стрпљивошћу – никада испада, никада сувишне речи... Решена да сагори и свене незнана и непризната крај божанства о коме је сањала, као и толике друге, и коме је једино и могла припадати, кад ју је већ одабрао.“

Тито је инсистирао да однос међу њима буде такав, дискретан и сакривен од јавности. Да ли је разлог у томе што му Јованка по пореклу и необразовању, износи Ђилас, није била довољно репрезентативна, или што се после три неуспела брака није надао брачној срећи, или је желео да остане слободан, нека су од питања која поставља Милован Ђилас али, природно, не даје одговоре.

Важно је и потребно напоменути да је Јосип Броз имао наклоности и према великој оперској певачици Метрополитена, жени импозантне статуре и дотераности, блиставе лепоте, светски славној Зинки Кунц. Али код Кунцове, изблиза износи Ђилас, није се примећивала наклоност према Титу „бар не значајније него што једна светска дама испољава према удварачу од великог имена.

Сем тога била је већ удата за југословенског генерала Илића – револуционара фине, неконформистичке интелигенције”. Мада – Ђилас овде озбиљно греши – да је Броз желео да преотме Зинку Кунц и приведе је себи, то му сигурно не би био проблем.

Једном је то већ урадио са Даворијанком Пауновић почетком Другог светског рата. Преотимање у идеолошким друштвима – жена нарочито – врхунски је институт доказивања личне власти и надмоћи над истомишљеницима и потенцијалним конкурентима. Сличног понашања комунистима су и неке организације са Сицилије.

Сутра: Бракови ,,нове класе“

Публициста, аутор књиге „Ђилас и чланци“


Коментари1
b28d3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миленко
Добро народ каже мртвом вуку лако је измјерити реч зуб или брк . Тако и друг Ђидо једно пише о Стаљину током рата а сасвим друго када Стаљин одавно није међу живима. У складу са менталитетом монтенегрина очекивати је да ће тако рећи било када је реч о Исидори, Јованки или...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља