среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Живимо у свету Карамазових

Аутор: Борка Г. Требјешанинуторак, 03.09.2013. у 22:00
Михаило Миша Јанкетић (Фото Вукица Микача)

После Раскољникова у „Злочину и казни” београдска публика ће Михаила Мишу Јанкетића, доајена српског глумишта, у суботу 14. септембра премијерно гледати у новом лику Ф. М. Достојевског. Реч је о улози старог Фјодора Павловича Карамазова коју ће искусни Јанкетић тумачити у представи „Браћа Карамазови”, у адаптацији и режији Владимира Лазића на сцени позоришта „Славија”. Драматург је Милисав Миленковић, сценограф Борис Максимовић, а костимограф Даница Ромчевић.

Са којим емоција сте прихватили позив да играте у страственом, филозофском делу „Браћа Карамазови”?

Ово је више врста приче Ф. М. Достојевског о судбинама и темама оца и браће Карамазових. Врло је интригантно направљена драматизација која више личи на неко скраћено издање. Главни актери су стари Фјодор, његова три сина и две даме. Заинтригирала ме је могућност да то буде својеврсни наговор који ће или поново вратити Достојевског публици и читаоцима, или ће младе читаоце наговорити да се први пут сретну са овим аутором, што је још драгоценије. Наша представа би могла да се зове и „Руска љубав”, иако то звучи мало иронично, јер би Достојевски могао да се узме као формула те руске љубави која је углавном мрачна као уосталом и све љубави овог руског класика. Чак су и љубави у његовом приватном животу биле доста компликоване. Редитељ Влада Лазић је, истина, мало обогатио те љубавне односе, да их тако назовемо, јер сигурно да нису сексуални, него је у питању типична страствена руска љубав. 

Зашто баш у овом тренутку „Браћа Карамазови” у Београду, будући да је реч о духовној драми која истражује хришћанску етику, слободу воље, отуђеност, супарништво, морал...?

Ништа то није ван контекста у којем се ми као друштво у овом тренутку налазимо. Морамо постати свесни невероватне отуђености која у овом чудном времену влада у нашем друштву које је постало несигурно, мрзовољно, разједињено у себичном настојању да себи обезбеди некаква духовни или материјални мир. Све се то дешава и у породици Карамазових: потпуно отуђење, невероватна нетрпељивост која иде до мржње, па чак и до жеље да се неко убије. Те страсти су присутне у овој причи као што је то овога тренутка присутно у нашим животима. Не можете отворити ниједне новине а да не прочитате информацију како је отац убио сина, син оца, мајка дете... Живимо у свету Карамазових тако да не морамо да инсистирамо на сличностима. Оне су тако евидентне.

После Милоша Обреновића, Живојина Мишића, Тита, Стаљина... стигли сте, ево и до Фјодора Павловича Карамазова. По чему ћемо памтити овог комплексног јунака у вашем сценском искораку?

Сигурно је да ће се мој позоришни Фјодор Карамазов, црно обојени човек, неминовно разликовати у овом скраћеном издању од оног Карамазова којег бих играо у класичној поставци ове приче Ф. М.  Достојевског. Мој труд је био трагање за суштином, за есенцијом онога што је карактеристично за старог оца Карамазова, јер он је човек који је безбожан. Фјодор се не либи да у свом поганлуку проживи цео живот. Не само да се не либи, него му та скарадност и одговара. Стари Карамазов у њој ужива, тако мазохистички доживљава и мржњу својих синова, која је очигледна, изузев код богобојажљивог Аљоше. Специфичан је његов однос са женама, девојчурцима, ментално поремећеним особама, алкохолом. И поред тога што је познат као циција, тврдица Фјодор Павлович Карамазов живи да би зарађивао  рубље које би могао да троши на дражесну Гружењку, коју обожава јер уме да ужива у животу. И то је једино важно по њему: уживати на рачун туђег новца.

Никада нисте били хориста, већ солиста. Не желите, кажете, да се прикључите хору кукања над стањем у култури. Како коментаришете актуелни културни тренутак код нас?

Био бих веома срећан човек када бих имао снаге и знања да понудим неко решење. Немам га и не само што га немам ја, него, нажалост, не познајем ниједног човека кога бих могао да препоручим уместо себе или некога ко се бави тим послом који би могао да разреши ову ситуацију. Наш проблем апсолутно личи на Кафку, на апсурд који је изгледа неразрешив. Нагомилани проблеми не могу се никаквим актом разрешити зато што је питање разрешења у сазревању друштва, у образовању, култури. Људи који се баве судбином народа морају да схвате колико је то важно и колико је без тога апсурдно мислити на будућност.

Колико се позоришна сцена променила од ваших глумачких почетака пре готово 55 година до данас?

Оно што се дешава око сцене доста је различито у еволутивном смислу. Позориште је на путу напретка. И наш живот, какав год да је, бољи је него што је био. И позориште је боље него што је било. Ми никада у историји нисмо имали тако велики број талентованих младих глумаца и глумица, редитеља. То је цео списак даровитих уметника. Не зна се ко је бољи од бољег. Посебно глумице! У историји нашег глумишта није било толико даровитих глумица, први пут су оне по умећу надиграле мушки део екипе. Београдска глумачка школа је увек била добра, а сада је изузетна. То што позориште по свом квалитету није ни налик ни близу њиховим могућностима и дару, други је проблем. Уметности и позориште углавном од свог производа не могу да се издржавају и ту је цео кључ проблема. Позориште и уметност морају да коштају државу.

Дуго трајете у позоришним водама. Шта бисте желели да заборавите, односно да истакнете у позитивном смислу током дуге и плодне каријере?

Ништа не бих заборавио. Када ми се учини да сам нашто заборавио, тада будем јако несрећан, без обзира на то да ли је та појава и догађај позитивна или негативна. Јер све је то мој живот. Ако би он био без једне или друге опције, био бих јако сиромашан човек и не бих имао као уметник ништа да понудим. Љубоморно чувам свој живот, своја сећања. Све оно што сам у животу стекао на духовном, физичком или било ком другом плану.


Коментари4
09d44
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Istina boli al se zagubila ovde.
Kao i uvek, pravo u centar našeg problema. I gospodin Pera Božović je dobar za intervju, bez rukavica,ogoljeno istinito.
Др Ивана НиколићМишковић
Још једна културно- новинарска посластица сјајне и јединствене Борке Г. Требјешанин ! Ја сам апсолутни фан ( КАКО се то данас каже!) свега што ова изузетна новинарка објављује у " ПОЛИТИЦИ" јер све има смисла и велике културне вредности што је у савременој Србији апсолутни изузетак, нажалост. Чак прочитам и по неколико пут исти чланак или интервју са врло пажљиво изабраном личношћу која увек има да нам каже толико важних и занимљивих чињеница! Али, једна ласта не чини културно пролеће ни у Србији, земљи Великих Чуда , врачара и тајкуна.
davor spisic
odlican intervju s prebogatim mudrostima velikog, velikog glumca
milan milanovic
Интервју је сјајан.Погодио је срж нашег опстојања и зашто нам овако иде како нам иде. Време је да коначно сазремо као људи.Погубили смо се у овом суровом материјалном свету и никако не умемо да се зауздамо,да погледамо другог човека, да некоме помогнемо уколико можемо ,а увек можемо.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља