понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44

Воће коме смо заборавили укус

Аутор: А. Ц.среда, 04.09.2013. у 22:00
Стабло крушке „лубеничарке” у селу Мутањ, на падинама Рудника Цртежи Боре Милићевића настали само на основу историјске грађе и предања, јер не постоје визуелни трагови (Фото Природњачки музеј/Александра Савић)

Крушке „стамболке” и „караванке”; јабуке „фунтаче” тешке по 250 грама или „батуленке” из Баната не могу више нигде да се пробају. Одавно нема стабала по Србији на којима рађа ово укусно воће.

Како каже Александра Савић, ауторка изложбе „Старо и нестало воће Србије”, која ће сутра бити отворена у Галерији науке и технике САНУ у Београду, дрво крушке „јагодарке” (чији је плод ситан попут јагоде и стиже у време када зру мале црвене бобице) успела је да нађе само на обронцима Рудника. Једно усамљено, разгранато стабло јабуке „сенабије” – „момице” уочила је у околини Пријепоља.

Изложба, која ће бити отворена до 5. октобра, обухвата девет врста воћа: јабуке, крушке, орах, шљиву, дуње, брескве, кајсије, мушмуле и трешње. А план је да после Београда, изложба гостује и широм Србије.

Прича о 64 старе сорте воћа од којих је 15 потпуно нестало, како каже ауторка поставке, виши кустос Природњачког музеја, није фокусирана само на воћарство и исхрану већ и на нашу традицију, обичаје.

– Циљ поставке јесте да се представи богатство и разноврсност великог броја сорти аутохтоног воћа са ових простора, али и њихова присутност у свакодневном животу наших предака, данима славља, туге, испраћаја или дочека – каже наша саговорница.

Она је све подробно истраживала, током више од 10 месеци интензивног рада на терену, али и уз „копање” по архивима. Идеја о „укусној” изложби сазревала је током вишегодишњег рада на старим сортама и хербаријској збирци воћа у Природњачком музеју.

Посебно поглавље поставке су уметнички цртежи Боре Милићевића, ликовног техничар и препаратора.

– Он је имао задатак да на основу описа из књига и мојих сугестија наслика плодове за које не постоје никакви визуелни трагови. Имао је уметничку слободу, али тек толику да црта на основу историјске грађе и предања – појашњава Александра Савић.

Најразноврснијих облика, боја, укуса и мириса, воће се гаји на овом поднебљу стотинама година уназад, па је и природан процес да су поједине сорте нестајале, а своје место налазиле нове. Миграцијом људи донесени су засади, то јест калемљењем су се поспешивале врсте.

– Један од првих писаних трагова о калемљењу налази се у књизи „Башчован” из 1864. године, аутора Павла Бибича. У техници калемљена до данас се није много тога променило – истиче кустоскиња.

Њен утисак јесте да о несталим сортама становници села Србије мало знају. Чак и они највремешнији:

– Свуда су ме радо дочекивали, а неке сам понукала да, када сам отишла од њих, они разговарају са комшијама и рођацима, и присете се неких сорти. Тако су ми накнадно јављали шта је све некада расло у двориштима и воћњацима. Један дека из Полимља позвао ме је и издиктирао ми више од 20 сорти из тог крају – каже ауторка.

Указати малишанима на значај воћа у исхрани

За потребе изложбе Александра Савић је сарађивала са Етнографским музејом из Београда, Народним музејем из Крагујевца, Музејем Војводине, као и стручњацима Пољопривредног факултета из Београда. Током изложбе биће организоване радионице за децу у оквиру којих ће на занимљив начин кроз игру и цртање малишанима бити предочаван значај воћа у исхрани.


Коментари9
0e421
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Deks Dekster
@Danijela Kambaskovic - Poštovana Danijela, za neke navode niste u pravu. Pre svega što se tiče jabuke "kožare" - zaista se radi o vrlo staroj (iz sredine 19. veka) i kvalitetnoj sorti, ali ona nije poreklom iz Srbije već iz Holandije i poznata je pod nazivom Belle de Boskoop. Treba reći da na očuvanju starih sorti mnogo rade i u zapadnoj Evropi. A s obzirom da ste živeli u Velikoj Britaniji nadam se da ste probali njihovu jedinstvenu staru sortu jabuke Bremli - idealnu za kolače!
Danijela Kambaskovic
Predivan prilog. Voda mi ide na usta pri samoj pomisli na ovakve divne sorte voca i tuzna sam sto se niko ne bavi time da ih presadi na jedno mesto, kalemi i cuva. Nisam nikad probala kruske lubenicarke ili jagodarke, ali kad sam bila trudna s prvim detetom, radeci doktorat u Kembridzu, zudela sam za jabukama kozarama, kojih naravno nigde drugde do u Srbiji nema. S ljubavlju sam prevela imena starih jabuka na engleski za izlozbu svoje drage drugarice iz srednjoskolskih dana, Aleksandre Savic, ciji se rad poslednjih godina razgranao kao rodna krosnja nekog starog, autohtonog, prekrasnog drveta.
Милан Крстић
До скоро се у Пироту могла наћи крушка "Воден`ц". Сочна и укусна сорта са мало дебљом кором. Плод велики а месо грануласто. Кад се остави у подруму може да стоји скоро до зиме. Нисам је скоро видео на пијаци. Све похвале за овај текст!
trole vasić
Kako bih mogao do pelcera za krušku lubeničarku? Ne pitam šta košta...
Jovan Bozic
Imam u dvoristu lubenicarku, koja jos uvijek radja.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља