уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:30

Ко се бави Црњанским мора да се бави и Крлежом

Аутор: Зоран Радисављевићуторак, 10.09.2013. у 22:00
(Фото Томислав Јањић)

Ево прворазредног догађаја у немачко-српским књижевним и културним везама, а збио се ове године: појавио се на немачком језику Момчило Настасијевић (1894–1938), у избору, и преводу др Роберта Ходела, професора Института за славистику Универзитета у Хамбургу. Овим речима књигу „Sind Flügel wohl”, коју је објавила издавачка кућа „Leipziger Literaturverlag”, најављује др Јован Делић, професор Филолошког факултета у Београду, у чијем кабинету разговарамо с познатим славистом. Професор Ходел одлично говори српски.

Роберт Ходел (1959), студирао је славистику, филозофију и етнологију у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду и Прагу. Докторирао је на сказу Н. С. Љескова и Драгослава Михаиловића. Од 1997. године професор је на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу. Аутор је књига: „Hundert Gramm Seele” (Антологија српске поезије друге половине 20. века), „Slavische Literaturen” (Прикази љубави у босанској, хрватској и српској књижевности).

Како сте се одлучили да се бавите славистиком?

Никада се у животу не зна када ће доћи кључна одлука. У кући где сам рођен, чули су се многи језици, што је и мене усмерило да учим језике. Почео сам прво са руским, јер сам желео да читам Ф. М. Достојевског у оригиналу. Када сам би на факултету, проф. Јан Петер Лохер слао је студенте у друге земље, да учимо језике. Тако сам ја, 1988/1989, доспео у Нови Сад, где сам код професора Мирослава Егерића и Витомира Вулетића учио српскохрватски језик. Та чињеница је постала део моје суштинске биографије.

У докторској дисертацији анализирали сте прозу Драгослава Михаиловића. Шта вас је привукло нашем великом писцу?

Професор Вулетић ми је препоручио дела Драгослава Михаиловића, а потом ме је с њим и упознао. На почетку је мој приступ био формалан, али сам онда видео да су дела „Кад су цветале тикве” и „Петријин венац” универзална. Љуба Шампион или Петрија ликови су у којима сваки читалац може да се препозна. Реч је о универзалним ликовима. Драгослав Михаиловић је један од мени најдражих српских писаца.

После тога бавили сте се озбиљно поезијом Момчила Настасијевића. Како сте до њега дошли?

Настијевића смо почели да читамо још као студенти, код професора  Лохара. Већ тада смо имали утисак да је реч о загонетном, веома занимљивом песнику, чију поезију нисмо до краја разумели, већ смо јој приступали интуитивно. Од тога доба нисам престао да читам Настасијевића. Био је то песник који ми је био најближи, као Хлебников, у руској књижевности. Преводити Настасијевића била је лудост. Сарађивао сам са стручњацима у Београду, који добро познају језик и књижевност. Много су ми помогли: Недељка Перишић, Душан Иванић, Милосав Тешић, Сеад Поробић, Ана Тркуља… Током три године прошли смо сва „тамна места”, док нисмо разјаснили све што се могло разјаснити.

Шта вам је код Настасијевићевог стиха било најважније: форма, мелодија или значење – порука?

Мој утисак је да код Настасијевића постоји загонетка коју би требало одгонетнути. Када се бавите његовим стваралаштвом, видите да у том песништву постоји систем. Настасијевић сам говори о техници, али се у његовој поезији то најмање осећа, у поређењу са другим авангардистима. Код Настасијевића постоји велика тензија између праисконског, изворног, завичајног, с једне, и универзалног, с друге стране. Настасијевић је модеран, и данас актуелан песник.

Настасијевића упоређујете с Хелдерлином, Целаном, Малармеом, Хлебниковом… Настасијевић такве похвале у Србији никада није добио?

Током живота, није био признат. Откривен је тек педесетих година 20. века, и после распада Југославије. О њему су писали: Васко Попа, Миодраг Павловић, Исидора Секулић, Љубомир Симовић… Настасијевић је био песник за песнике, његов утицај је био велики управо на песнике. Био је песник кога или не признају, или га проглашавају генијалним. Као Ван Гог у сликарству. Критичко издање Настасијевића, у редакцији Новице Петковића, од изузетне је помоћи преводиоцима и тумачима његовог дела. Следећи верзије и варијанте Настасијевићевих песама, многа тамна места било је могуће осветлити.

Аутор сте антологије „Десет дека душе”, у коју сте сврстали српске песнике друге половине 20. века. По којим сте их критеријумима бирали?

Избор сам правио на основу постојећих антологија. Списак сам послао стручњацима и песницима, који су нека имена додавали, али је, у основи, остао мој списак. Желео сам да дам слику једне генерације, у којој има различитих стилских и идејних оријентација. Од сваког песника сам бирао по седам репрезентативних песама.

Организовали сте симпозијум (објављен је и зборник) о „приказима љубави у босанској, хрватској и српској књижевности”, тим редом. Шта нас спаја, а шта раздваја?

У овим књижевностима је више онога што спаја, него што раздваја, То се, тиче пре свега, најзначајнијих периода у развоју ових књижевности, а то је 20. век. Убеђен сам да човек који се бави Црњанским, мора истовремено да се бави и Крлежом, и обрнуто. Овај скуп је, између осталог, послужио опстанку јужне славистике у иностранству. Многе катедре су укинуте, јер нема студената.

Какво је, тренутно, интересовање за славистику у Немачкој?

У Хамбургу полазимо од заједничког језичког система – штокавског, поштујући имена појединачких „државних” језика. Ми у настави не раздвајамо књижевности по било каквим групама. Захваљујући томе имамо и даље велики број студената. 

Ко је у Немачкој најпознатији српски писац, који се српски писци данас преводе?

Превођени су Бора Станковић, Лаза Лазаревић, Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Миодраг Булатовић, Миодраг Павловић, Васко Попа, Данило Киш, Александар Тишма, а од млађих Давид Албахари, Горан Петровић, Драган Великић, Владимир Арсенијевић, Михајло Пантић, Јован Зивлак, Радмила Лазић...

Шта ново спремате у својој преводилачкој радионици?

Идуће године изаћи ће књига студија о српским писцима, на српском језику. Бавим се делом Иве Андрића, Меше Селимовића, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског, Сима Матавуља... Радим и антологију руских песника, генерације која је рођена после Другог светског рата.

-------------------------------------------------

Ходел на Коларцу

У четвртак, у 19.30 часова, у Малој сали задужбине Илије М. Коларца, биће представљена књига Момчила Настасијевића „Sind Flügel wohl”, коју је превео Роберт Ходел. О књизи ће говорити: Јован Делић, Весна Матовић, Душан Иванић, Бојан Јовановић и преводилац.


Коментари3
af6c7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan R
Nažalost, profesor Hodel nije našao priliku da kaže šta se nedavno dogodilo sa katedrom za slavistiku u Lajpcigu...
Bob Petrovich
Da. Ko se bavi Crnjanjskim mora da se bavi i Krlezom. A ko se bavi Krlezom mora da procita Ibzena pre toga.
Jovan Nikolic
Ovakvi su nam najbolji prijatelji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља