среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:23

Баук државног власништва

Аутор: Мишa Ђурковићчетвртак, 12.09.2013. у 15:00

Таблоидизација јавног простора у Србији домаћу политику претвара у каљугу. Насловне стране се пуне индицијама и спекулацијама о томе како полиција и тужилаштво наводно воде истраге, а на тапету су углавном опозициони лидери и неподобни пословни људи (тајкуни). Власт заиста креира атмосферу у којој се гласачи мотивишу манипулацијама, емоцијама и мржњом према онима који не подржавају њене потезе.

Политика би међутим требало да буде сукоб политичких програма при чему би гласачи требало да се опредељују између различитих концепција о уређењу државе, а дужност медија би требало да буде да нам рационално и објективно представи све те програме и њихове носиоце. Ето на пример изјашњавање о питању геј параде, третмана хомосексуализма и одређења породице морало би да постане тема сваке предизборна кампање па да онда сваки од учесника јасно изнесе свој став о тим питањима. Током кампање међутим сви то избегавају, а онда под притиском странаца намеће се концепција за коју би гласао веома мали број људи.

Још једно веома важно и на неки начин суштинско политичко питање о коме не постоји ни довољан број информација ни јасна расправа јесте питање државног власништва. Повод за чланак јесте нови талас бесловесне апстрактне пропаганде који треба домаћем јавном мњењу да огади свако државно и јавно власништво као нешто што је по дефиницији лоше, што служи само за пљачку и што политичари користе за сопствено богаћење и финансирање својих партија. Медијска пропаганда нам намеће такав став припремајући нас тиме за распродају свих преосталих ресурса који опстоје у овој држави. Након бомбастичних хапшења и „уверљивих” доказа о злоупотреби државног власништва, као и података о дугу који ова предузећа праве, сваки површно обавештени човек требало би да завапи: аман, продајте то више, дајте неким Арапима или Немцима који ће то да преузму, само да више немамо ту муку!

Све ово личи на идентичан талас пропаганде који смо имали пре неуспелог покушаја продаје „Телекома”, пре неколико година. Иако се покренуо велики талас протеста стручњака и јавности против те намере, ниједан електронски или писани медиј са значајним утицајем није смео да пусти информацију о томе, а камоли да професорки Александри Смиљанић допусти да изнесе све релевантне аргументе против предаје „Телекома” као важног пословног, едукативног и безбедносног ресурса ове државе. Скандалозно је, на пример, што се од грађана крије чињеница да су и „Дојче телеком”, који се нудио као најозбиљнији купац, и „Теленор” (који је купио овде мрежу 063) државне фирме, а њихове аквизиције у Србији називају приватизацијама!? Управо те фирме показују да државно власништво не мора да буде лоше. Штавише, ради се о лидерима у својим областима у Европи.

Да се разумемо, питање пожељне структуре власништва није овде апстрактно питање начелног опредељивања између приватног и државног, већ изразито контекстуално питање. На апстрактном нивоу та прича је мање-више разрешена крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Мизес је чувеним списом о социјалистичкој контроверзи побројао разлоге због којих је у начелу за већи део привреде приватно власништво ефикасније од државног или друштвеног. Међутим, још класици попут Мила дефинисали су низ изузетака у којима нпр. држава мора да задржи монопол, или приватници немају интерес, или држава мора да да начелни подстицај итд. Осим тога, структура приватног власништва се такође изменила, па власник више није менаџер − сведоци смо како је низ приватних компанија пропало због лошег менаџмента или због тога што се нису прилагодили кретању тржишта. Код нас смо се нагледали и низа пропалих приватизација јер су нови приватни власници често долазили да идејом да очерупају и распродају велике системе које су добијали испод цена (фамозни аутсорсинг), а да остало отерају у стечај. Треба знати и да понекад недовољно ефикасни велики државни систем омогућава функционисање великог броја мањих приватних субјеката и да његовом ликвидацијом сви они пропадају.

Државна интервенција је свој велики повратак доживела у најразвијенијим капиталистичким земљама са почетком кризе, па је потпуно супротно глобалним токовима то што наши политичари настављају да се понашају као пре кризе и настоје све да распродају – Орбан нпр. покушава да за мађарске субјекте поврати што већи део банкарског и трговинског сектора у својој земљи.

Држава код нас мора да се укључи у структуру власништва у низу пропалих региона и због демографских и безбедносних разлога. Исток и југ Србије нису успели да привуку капитал који би омогућио опстанак људи и без државне интервенције и стварања неке врсте запослења ти крајеви ће опустети. Ову причу прошле године покренуле су Двери, а врло је занимљиво да нови економски програм Демократске странке, као највеће опозиционе партије, доноси читав низ новина у којима се отвара простор за повратка државне интервенције у крајевима у којима је приватна иницијатива пропала.

Дакле, уместо масовног ваљања у блату нама би било преко потребно да медији отворе простор за аргументовану расправу и сучељавање ставова власти и опозиције о кључним питањима као што је и питање статуса државног власништва и државне иницијативе.

Виши научни сарадник, Институт за европске студије


Коментари12
b09c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena Ilic
Da li mi neko moze reci sta se desava sa zakonom sa javnom svojinom u pokrajini, recimo kad ce biti rajasnjeno sta je republicko a sta pokrajinsko zemljiste?
Горан Живковић
Миша Ђурковић за председника!
Леон Давидовић
Ја увек једнако тврдим да државно и приватно власништво треба да су равнопаравни и да једнако успешна могу бити и приватна и државна предузећа ако се са њима успешно руководи и наравно ако су тржишне околности у неким стандардима који омогућавају нормално пословање. Али изгледа да су људи слепи код очију и глуви код ушију јер свуда на делу видимо какву пустош привреде су направили неодговорби приватници, а и даље се заговара само приватно власништво као спас. Штете које су до сада начињене народу Србије јесу епохалне штете, то је права пошаст, катастрофа гора од најгоре елементарне непогоде, катастрофа је попут рата, глади, епидемије и не знам каквог све зла. Видите да већ деценијама свако ко се бави политиком или има какав други значајан положај у друштву гледа само како да пљачка, а не да ради за народни интерес. Пљачка и уништавање народа постало је као нека епидемија која је обузела политичаре и моћне људе у привреди и другим сферама друштва. И никакве наде за напредак нема ?
Леон Давидовић
Ја увек једнако тврдим да државно и приватно власништво треба да су равнопаравни и да једнако успешна могу бити и приватна и државна предузећа ако се са њима успешно руководи и наравно ако су тржишне околности у неким стандардима који омогућавају нормално пословање. Али изгледа да су људи слепи код очију и глуви код ушију јер свуда на делу видимо какву пустош привреде су направили неодговорби приватници, а и даље се заговара само приватно власништво као спас. Штете које су до сада начињене народу Србије јесу епохалне штете, то је права пошаст, катастрофа гора од најгоре елементарне непогоде, катастрофа је попут рата, глади, епидемије и не знам каквог све зла. Видите да већ деценијама свако ко се бави политиком или има какав други значајан положај у друштву гледа само како да пљачка, а не да ради за народни интерес. Пљачка и уништавање народа постало је као нека епидемија која је обузела политичаре и моћне људе у привреди и другим сферама друштва. И никакве наде за напредак нема?
Кристијан Хранисављевић
Уопште није спорно да извесна предузећа треба да остану у државном власништву, јер представљају значајан стратешки и економски ослонац. Проблем је у вођењу тих предузећа. Кад се већ помиње Телеком, уопште није претеривање рећи да је то фирма која озбиљно гуши и успорава развој телекомуникација у Србији, а и даље има повлашћен положај. Није никаква тајна да су државна предузећа код нас и даље полигон за запошљавање страначких пулена, а ту онда нема говора о професионализму и врхунској услузи. Мене само занима колико то година треба да се даје шанса некомпетентнима пре него што неко одлучи да државна предузећа коначно треба да почну да се воде домаћински? Кориснике услуга занимају резултати, јер плаћају и те траљаве услуге државних фирми, немају они ништа од прича о стратешким интересима. Не треба стално тражити од грађана да буду моралнији и свеснији од оних који су у позицији да доносе одлуке и креирају пословну атмосферу.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља