уторак, 17.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Француско-српско пријатељство је само фраза

Аутор: Ана Оташевићнедеља, 15.09.2013. у 15:00

Жан-Кристоф Буисон, уредник у „Фигаро магазину”, један је од најбољих познавалаца Србије у Француској. Историчар по образовању, новинар по струци, не пропушта прилику да француској јавности представи непознате стране српске историје и културе, славне историјске личности и савремене писце и редитеље чији значај прелази националне границе.

Кроз новинарски и есејистички рад и јавне наступе даје важан допринос разумевању српске политичке и културне стварности на коју се у Француској у последњих двадесет година гледа кроз призму ратова у бившој Југославији.

Његов „Роман о Београду” преведен је почетком године на српски, а неколико година раније је објављено и српско издање његове биографије о Дражи Михаиловићу. У најновијој књизи, „Убијени у атентату” („Аssassinés”), у којој се бави политичким убиствима која су променила ток историје, посебну пажњу је посветио Гаврилу Принципу и младобосанцима који су учествовали у атентату на Франца Фердинанда.

– У Француској знамо само за име Гаврила Принципа, али он није био сам. У књигама из историје они су представљени као острашћени српски националисти који су хтели Велику Србију. Интересантно је утврдити зашто је то тако. У Француској се уџбеници историје мењају отприлике сваке две године, а пре двадесет година је био рат на Балкану у коме су Срби сматрани агресорима и чији је симбол опсада Сарајева. За то су највише заслужни такви попут Бернара Анрија Левија и новинари из великих медија, као и историчари који припадају истом кругу.
Желео сам да покажем да није баш све тако као што је приказано у уџбеницима историје и да, пишући о догађајима из 1914. године, натерам читаоце да се запитају шта се десило 1992. године.
Мотивација припадника „Младе Босне” је била везана колико за патриотизам и национализам толико и за револуционарни романтизам тога времена, о чему се овде никада не говори. Међу њима су анархисти и револуционари са истог хоризонта као они који су убили Александра Другог у Русији. Они су сматрали да се треба ослободити аустроугарске колонијалне окупације како би омогућили свим Србима, Хрватима, Јеврејима и муслиманима да живе заједно.

Постоје, међутим, покушаји да се њихова улога види у новом светлу...

Проблем је што данас постоји читава једна историографска школа, у Немачкој пре свега, али и у англосаксонским земљама, која покушава да сву одговорност за Први светски рат баци на Србе. Ствар је, међутим, много компликованија јер је 1914. године систем дипломатских савезништава био такав да је недостајала само варница која ће запалити ватру.
До рата је дошло због јачања национализама и урушавања монархистичког система у Европи. Атентат у Сарајеву је био повод, али је занимљиво оно што се потом дешавало. Из дипломатских белешки тога времена јасно се види да је било могуће избећи рат. Србија је прихватила скоро све услове осим једног, који је доводио у питање њен национални суверенитет, али су Немци, а не Аустријанци, желели да искористе овај догађај да покрену рат који су годинама ишчекивали, пошто су били на врхунцу војне моћи. То веома добро показује историчар Кристофер Кларк. Немачка је хтела да „казни” Србију, као што (француски председник) Франсоа Оланд данас жели да казни Сирију.

Бивши министар спољних послова Вук Драшковић сматра да је Принцип скупо коштао Србе...

Историјски гледано, Принцип је омогућио Србији да поново постане независна, аутономна држава која окупља 95 одсто Срба који су пре тога били раштркани у различитим државама. То је објективна констатација. Проблем је када је доведемо у везу са стотинама хиљада мртвих. Можемо да расправљамо о томе да ли је вредело убити Франца Фердинанда и почети Први светски рат да би се добила територија на којој су окупљени сви Срби. С људског аспекта разумем зашто Драшковић поставља то питање. То је исто питање које се постављало у Француској после Првог светског рата – да ли је вредело ући у рат у коме је погинуло 1.400.000 наше деце како бисмо повратили Алзас. Али то питање бисмо могли да поставимо у вези с многим националним херојима у европској и светској историји.

Сто година касније присуствујемо новом одмеравању снага на међународној сцени, овог пута око Сирије. Француска и Русија су на различитим позицијама.

Француска је патуљак у односу на Русију. Оланд може да гестикулира колико хоће, он је кепец. Био би мало мање да су Немачка и Велика Британија с њим, што није случај, или да је Обама с њим, али Обама зависи од Конгреса. Оланд се понаша као Де Гол, али нема ништа од његове величине. Карактеристично за ову владу је да има велике претензије, али не и могућности. Проблем Француске је што више нисмо велика сила. То је реалност. А понашамо се као да јесмо.

За разлику од бомбардовања Југославије 1999. године, напад на Сирију западна јавност посматра с више резерви. Шта се у међувремену променило?

Оно што се догодило у Југославији и касније служило је за наук. „Хуманитарна дипломатија” тешко може да опстане у свету у коме има много држава које крше међународно право, а против којих ништа не предузимамо. Сваког дана се у Кини малтретирају и убијају противници режима, Тибет је окупиран, сваки дан се у Конгу силују жене и врше масакри, у Северној Кореји људи умиру од глади... Све ове земље су у Уједињеним нацијама, али против њих се ништа не предузима. Мишљење се данас мења зато што смо схватили да се тај концепт различито примењивао у зависности од тога с ким смо имали посла.
Русија је у првој половини 90-их била у расулу, у њој је владала економска анархија и није имала снагу да покаже мишиће Америци и Западу. Поред тога, на Балкану није било великих економских интереса као што је то случај данас у Сирији, где постоји велики сукоб око гасовода који би ишао од Персијског залива, преко Јордана и Сирије, до Турске и тако омогућио да се заобиђе испорука руског гаса западној Европи. Зато Руси не желе да падне Асадов режим; уколико се појави друга понуда изгубиће много новца. С друге стране, они бране хришћане на Блиском истоку, брине их исламистичка опасност коју познају на Кавказу и немају жељу да се она продуби.

Оланд је најавио повратак Француске на Балкан. Има ли Француска економских и политичких интереса у Србији и у региону?

То је типично за Оланда, као када каже да ће да нападне Сирију, а онда схвати да нема начина да спроведе у дело своју амбицију.
У економском смислу не видим показатеље који ми говоре да ће Француска да инвестира у Балкан. Она је у заостатку, док се Немачка и Турска у Босни врло интелигентно позиционирају. Утисак је да се враћамо економској отоманској империји која се пацифистички успоставља у овом региону. Не видим контраофанзиву француске владе која би спречила да Балкан падне у сферу немачко-турског утицаја, у којој је био пре сто година.
Немам утисак ни да Француска води пријатељску политику према Србији у економском и финансијском домену, а то је оно што је данас потребно Србији која је у тешкој економској ситуацији. Ако се говори о француско-српском пријатељству, потребно је да се покаже да то није само фраза коју по аутоматизму изговарају дипломате у посетама Београду.
Социјалистичка влада је од пре годину дана показала да је на различитим теренима на којима се ангажовала јака на речима, али не и на делима.

Популарност Оландове партије социјалиста пада, док се са идејама ултрадесничарског Националног фронта слаже чак 34 одсто Француза према последњим анкетама...

У неким истраживањима тај проценат иде и до 40 одсто и још ће да порасте. То показује да је Француска на историјском раскршћу, да су Французи на путу да схвате да је земља у силазној фази, у фази економског и политичког опадања, слабљења дипломатског утицаја и да је незадовољство политичком елитом, које је овде увек постојало, прешло меру. Поново се јавља уверење које је постојало у 20-им и 30-им годинама прошлог века да су сви покварени, на левици као и на десници, да ништа не раде за нас, што је разлог за симпатије према Марин ле Пен и њену партију, зато што они никада нису учествовали у власти, односно врло мало. Али, када погледате одговоре на питање да ли верују да идеје Националног фронта могу да извуку Француску из кризе, подршка је преполовљена. Како ће се то одразити? На локалним изборима Национални фронт ће имати добре резултате, али ће десница да победи. На европским изборима у Француској ће, међутим, остварити велику победу, што ће бити нека врста упозорења. Десница ће морати да одлучи да ли ће да покраде идеје Националног фронта, као што је то урадио Никола Саркози 2007. године када је добио изборе, или ће да с њима ући у савез, што ће бити историјски преокрет.

Величина Ђинђића

У предговору ваше књиге о политичким убиствима кажете да вас је инспирисало сећање на ваш сусрет са Зораном Ђинђићем.

Да, интервјуисао сам га 1996, када је с Вуком Драшковићем и Весном Пешић био на челу коалиције „Заједно”. Питао сам га да ли се плаши могућности да буде жртва атентата и он ми је рекао да све време о томе размишља, али да му је та мисао прихватљива уколико би његова смрт послужила да земља изађе из епохе Милошевића и страшног система у коме су владали мафија и корупција.

Када је неколико година касније убијен, иако је Милошевић већ пао, то је био тренутак у коме је Србији било тешко да се ослободи фантома бившег режима.

Атентат на њега је изазвао велику емоцију у Србији, па чак и у Француској. Французи су били изненађени што су Срби испустили крик беса против насиља јер је насиље део њихове историје; то није први пут да је неко убијен у овој земљи.

Стекао се утисак да су се Срби пробудили, да су одлучили да се ослободе насиља, иако, колико ми је познато, Ђинђић није био популаран у Србији неколико дана пред атентат. Попут неких других историјских личности већи је мртав него жив.


Коментари64
176ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

neki tamo
Razumljivo i prirodno što su Francuzi bili na strani Hrvata. Ne zaboravite da su Francuzi najveca katolicka nacija Evrope i saveznik Hrvata još od vremena Napoleona. Ako uzmete u obzir Jungovu -teoriju kolektivnog nesvjesnog i Huntingtonovu tezu o sukobu civilizacija, shvaticete da je pripadnost jednog religiji znacajnija nego sto običan čovjek misli. Politicari na zapadu, a posebno filozofi, savrseno dobro razumiju znacaj religijske pripadnosti. Kod nas se to ne ne razumije i proucava. Politika koju zapad se vodi prema Srbima kroz vjekove, nastavak politike koja se kontinuirano vodi prema pravoslavlju od četvrtog krstaskog pohoda do danas. No, nasim istoričarčari redovno izbjegavaju širu analizu istorijskih dešavanja i redovno se bave samo ispraznim lokalnim, folklornim temama. Popovi nam se bave biznisom,a pravih filozofa i nemamo... Zato nam ostaje nam samo da se opametimo ! Što prije !
Lj K-Taylor
U borbi za oslobodjenje od francuske kolonijalne uprave poginulo je ubijeno vise od million stanovnika Alzira. Pokazalo se da kada je francuski interes u pitanju, uzviseni principi, ‘SLOBODA, BRATSTVO, JEDNAKOST”, ne vaze. Clanovi OAS su pocinili brutalne zlocine, ni malo primerene civilizovanim Francuzima. De Gol je okoncao rat, a za zlocine u Alziru osudjeni su general Salan, Masi i istaknuti clanovai OAS. Francuska se nikada nije izvinila za uzasavajuce zlocine koje su odneli toliko zivota. Surovost je karakterisal I njihovu vladavinu u Indokini, koja je okoncana porazom kod Dijen Bijen Fua, gde je Vijetnamske snage predvodio legendarni general Djap. U ratnim sukobima u Jugoslaviji Francuska je stala na straini Hrvatske, treba se prisetiti francuskih “novih” filozofa, koji su odigrali vaznu ulogu u formiranju javnog mnjenja i zvanicne politike, protiv tradicionalnih prijatelja Srba. Mozda je i tu Broz “umesao prste”.
sokol sokol
@pro politikin "hrvat": sada mi uistinu nije jasno kakve veze Thompson ima sa svim tim o cemu mi ovdje pricamo, ni ja ga uostalom ne slusam. da vam 90% ljudi vjeruje u to sto pricate, prvao da vam kazem da nisam siguran u to. ali nije ni bitno. ono sto ja uporno zelim da kazem, a sto vi uporno uspjesno zaobilazite da odgovorite je to da uzivate blagodeti zapadne eUrope, a da je vas svaki komentar uglavnom obojen napadima na te drzave i sistem koji vam dade vjerojatno dobre uvjete zivota i rada, jer jos uvijek ste tu. zato kazem da su vasi stavovi licmjerni. ili se vi mozda vidite kao pozvanog da malo po malo mijenjate misljenje nizozemaca kroz razgovore sa njima. vec 90% ste obratili :)
ProPolitikin Hrvat
sokol sokol | 16/09/2013 19:32 Vjerujte mi, ono sto pisem ovdje, govorim i mojim Holandjanima, i vjerujte mi 90% ih isto misli. Inace da vam docaram, naseg nacionalnog heroja pjevaca(na zalost) Thompsona ovdje u NL ne zarezuju ni 2%, tako da mu je na vjecnost zabranjen nastup u NL.
ProPolitikin Hrvat
Никола Петровић | 17/09/2013 11:24 Ma da, vole vas, zato su vas bombardovali 1999, a Rusi vas mrze, zato vas nisu bombardovali 1999, da nije tuzno, bilo bi smijesno!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља