четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:04

Породична сага о настајању и нестајању

Аутор: Јасмина Врбавацпонедељак, 16.09.2013. у 22:00

Ако се са делом Миомира Петровића читалац први пут сусретне читајући роман Мирис мрака, може се лако десити да пред собом нема преглед свих фаза кроз које је Петровић пролазио. А било их је више но што су многи домаћи писци искусили и испробали, као што су његови успони и падови код критике и публике имали свој скоковити и дијаметрално супротстављени ток. Још од прва три романа, поетички опијена тада актуелним теоријама постмодерне, преко Персијског огледала, његовог до сада несумњиво најбољег дела, писаног такође у духу постмодерне, Петровић ће се касније полако све више окретати законима жанра и читалачки мање захтевним моделима популарне књижевности.

Са подједнаком лакоћом и вештином доброг занатлије, никада не подбацујући толико да се назове лаиком, мада пречесто кокетирајући са моделима тзв. ниског значењског регистра, Петровић почиње да приметно испада из токова мејнстрим књижевности, у које су га његове прве књиге, с правом, биле позиционирале. Његов последњи роман, Мирис мрака, помало изненађујуће чини нагли заокрет у поетичком луку који се кретао од постмодерне, преко епске фантастике и историјске метапрозе до хорора и чита се као промишљена и у књижевноуметничке токове пажљиво ситуирана романескна проза.

У далеком дослуху са Пекићевим Златним руном (мада би се и у неким претходним романима могла пронаћи одређена постовећивања са Пекићевим жанровским излетима), Петровић, пратећи историјат две линије једне породице, херцеговачке и грчке, исписује амбициозно замишљену породичну сагу. Мирис мрака је могао претендовати да истовремено буде и роман о XX веку, ратовима и политичким променама чији су сведоци ове две породице, али је писан тако да се историјска потка не поставља у фокус, већ само служи да потенцира муке кроз које пролазе чланови породице борећи се за сопствени опстанак.

Задирући у релативно далеку историју краја XIX и почетка XX века, од када почиње ова повест, роман расте наизменично вукући две паралелне линије, да би се породични краци различитих национа спојили брачним везама средином прошлог века и њихови потомци дотрајали до данашњих дана да испричају своју повест.  

Позицију приповедача, од старијег брата који оставља звучни запис на магнетофонској траци, преузима млађи брат и једини преостали мушки потомак великих и моћних породица које су свој успон и пад доживеле током једног века и чије ће се име, наговештава се у роману, угасити у новом столећу.

Не хајући превише за проблеме нарације и позиције многобројних наратора, Петровић на моменте преузима моделе реалистичког романа и свезнајућег приповедача, што овај роман на први поглед враћа у оквире класично исприповедане саге о развојном путу двају породица које својим животима приказују укупност балканских прилика.

Мада је понешто од историјског миљеа прилагођено потребама романа, или једноставно клишеизирано, прича не губи на уверљивости стога што поседује и сопствени печат, натрухе фантастике, које ће овом роману дати неопходни баланс и сместити га у оквире књижевно релевантне фикције. У том контексту посматрано, чињеница да историјска позорница није искоришћена као озбиљније поприште унутрашњих успона и посрнућа двеју породица, већ је пречесто била само пејзаж за јунаке чије су судбине сачиниле занимљиву причу о животним преокретима, замкама и недоумицама, не мора бити и кључна мана овог дела. Јер, Петровић заправо поентира на други начин: Снажна воља за преживљавањем која води галерију ликова кроз период од преко једног века, намеће се као доминантни мотив, реморкер што кроз бурне воде историјских и личних посрнућа вуче напред и ликове и заплет романа. Оно што ипак јесте мана, то је изостанак озбиљније анализе вечног мотива постепеног нестајања исконских животодавних нагона, узрока успона и гашења двеју некада моћних породица.

Не досежући дела која суштински проблематизују ове мотиве, Глембајеве или Буденброкове, као ниепохалне размере Пекићеве саге, Петровић ипак исписује, после Персијског огледала, једну од својих успелијих књига чије присуство на овогодишњој романескној сцени не може бити занемарено.


Коментари0
d704f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Књиге

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља