субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:56

И Србија доказ да се побеђује и срцем

Аутор: Горан Анђелићпонедељак, 16.09.2013. у 22:00
Реприза у правом смислу: у полуфиналу Дејвисовог купа за тенисере и 2010. и сада, исто у Београду, Ђоковић био заслужан за изједначње, а Типсаревић за пресудну победу која га је подигла на рамена саиграча

Променило се време и у тенису. Кажу да историју пишу победници, а у „белом спорту” победе жању нови јунаци.

Од како се тенис 1968. професионализовао, Американци су, рецимо, неприкосновени с 51 трофејем на турнирима за грен слем. Водећи су и у Дејвисовом купу, екипном такмичењу које је углед градило од 1900. Његови су први шампиони, а затим су тријумфовали још 31 пут. За петама су им Аустралијанци, њихови вечити ривали, који имају 28 титула. Професионални тенисери из „Јужне земље” су 20 пута освајали неки од четири највећа трофеја тениске игре.

У последњој деценији, међутим, Американци су изгубили превласт. Легендарни Пит Сампрас и Андре Агаси су завршили каријеру, а после њихових дела за незаборав само се још Енди Родик окитио грен слем знамењем и то пред домаћом публиком 2003. И он се у међувремену пензионисао. Док је играо, САД су с њим победиле у Дејвисовом купу 2007, што им је једини тријумф у последњих 17 година.

Пример из 1986.

Аустралијски играчи, који су харали у аматерском тенису, имали су мање успеха већ после првих година у професионалној ери. Последња тениска звезда Аустралије Лејтон Хјуит је досегао зенит на Вимблдону 2002, а њена последња екипна титула, када је и он био у тиму, освојена је још 2003. Пошто је Хјуит ушао у године, а 20-годишњи Бернард Томић, најбоље пласирани аустралијски тенисер на светској листи (50. место), који има корене с овог подручја, није стасао за највеће домете, репрезентација те земље је у претходних седам година ишла преко трња. Тек сада, победом у доигравању против Пољске у Варшави, вратила се у Светску групу, међу 16 најбољих на свету.

Поента овог излагања у опозицији некад-сад јесте наш државни тим, који се после 2010, када је постао шампион Дејвисовог купа, још једном домогао финала. Имали смо ми и раније светле тренутке у том такмичењу. У том мементу никада не могу да буду заборављене врхунске тениске представе средином осамдесетих у „Пиониру”. Пала је ту и Француска (1985), коју смо, иако је била предвођена асовима Анријем Леконтом и Јаником Ноом, послали у нижи степен с 4:1 у баражу за Светску групу.

Идуће године, у првом колу, виђен је преокрет раван подвизима који су наши тенисери начинили у Београду у полуфиналу и финалу 2010. и ономад против Канаде. Онда је Совјетски Савез, који је, под вођством селектора Шамиља Тарпишчева, на мегдан извео играче светске класе Андреја Чеснокова и Александра Зверева, водио с 2:1 после прва дана. У одлучујућим мечевима 18-годишњи Бруно Орешар и затим Слободан Живојиновић, који је био сазрео у великог аса, дали су пример како се у спорту треба борити за победу своје земље.

У потоњим годинама југословенска репрезентација је била чак и полуфиналиста. Финале јој измакло ваљда и зато што је сва три пута играла као гост (1988, 1989, 1991).

На крилима Ђоковићеве изузетности

Зашто је наша репрезентација сада успешнија? Зато што има генерацију каква се под државну заставу окупља једном у сто година и зато што је њена прва виолина тенисер какав се код нас више никада родити неће.

Ти јунаци су и послали Аустралију у други разред, први пут у њеној историји, кад су Хјуита и саиграче му прегазили пред више од 20.000 људи у Београдској арени. Ти јунаци су оба пута савладали Американце, и код нас пре три године, и код њих у четвртфиналу овог циклуса. Ти јунаци не губе веру у победу ни када се противник нађе на корак од финала или чак „салатаре”, као кад је онда чувени грандиозни трофеј био Французима надохват руке.

Новака Ђоковића, Јанка Типсаревића, Ненада Зимоњића, Илију Бозољца и анатемисаног Виктора Троицког, творца одсудне победе у финалу 2010, у репрезентацији воде и срце и вештина и ватрена жеља да обрадују свој народ, поготово ако играју пред њим. И следећу прилику да испуне душу навијачима имаће у Београду. На мегдан нам долазе Чеси, са својим сјајним адутима Томашом Бердихом и Радеком Штјепанеком, који су исто тако годинама примерно боре за своју земљу. С њима стиже и „салатара”, јер је Чешка важећи победник Дејвисовог купа.

Биће то трећи окршај с њом у последње три године. Први пут, у полуфиналу 2010, оба пута је испијена чаша меда у дану за одлуку. Творци тријумфа, као и прекјуче против Канаде, били су Ђоковић и Типсаревић, коме се опет заломило да буде пуковник и да га саиграчи подигну на руке после пресудне победе. Чеси су нам се реванширали на свом терену, лане, у четвртфиналу (4:1), али је Србија играла без Ђоковића, коме прошле године репрезентација није ушла у календар такмичења.

Кад је Ђоковић ту, од њега се очекују две победе, а на осталим репрезентативцима је да остваре још једну. То је устаљена рачуница и за финале од 15. до 17. новембра.

Најбољи тенисер света има 12 узастопних успеха у репрезентацији ако се не рачуна меч против Аргентинца Хуана Мартина дел Потра у полуфиналу у Београду претпрошле године, коме је предао због повреде, плативши данак напорима за тријумф на америчком грен слему шест дана раније. Последње утакмице, и то обе, изгубио је кад нас је Шпанија дочекала на својој шљаци у првом колу 2009.

Играње за репрезентацију тријумф каријере

„Црвена фурија” се тако ослања на Рафаела Надала, који не зна за пораз већ 22 меча. Од пет титула, колико има Шпанија, дао је допринос за три (2004, 2009, 2011). За прву, освојену 2000, није могао јер му је било 14 година, а за трећу (2008) зато што је био повређен.

Шпанци су тада начинили подвиг у Аргентини. У томе и јесте снага те репрезентације – могло се и без најбољег. Велика Британија не може да рачуна на десету титулу у историји, а прву после 1936, због тога што има само једну ласту – Ендија Мареја – који је сада најзаслужнији што се тениски „Горди Албион” враћа у Светску групу после шест година, пошто је у баражу победио Хрватску у Умагу (4:1). Кад он игра за свој грош, онда је могуће да Вимблдон добије првог домаћег победника од 1936.

Највише, гледајући тако, губи Швајцарска. Њен ас Роџер Федерер, који је рекордер са 17 титула на турнирима за грен слем, играо је само једном у Светској групи у последњих девет година и то баш лане када су Американци као гости прегазили Швајцарце с 5:0. Његово је да одигра улогу у баражу у који швајцарска репрезентација западне јер и без њега непрестано губи у првом колу. Тако ју је у доигравању предводио и када смо јој ми дошли на мегдан 2006. као Србија и Црна Гора.

Будући да је освојио све живо, несхватљив је његов резон да се не упушта у борбу и за „салатару”. У дуету са Станисласом Вавринком имао би добре шансе за то. За разлику од великог Федерера наши јунаци и у томе виде смисао бављења тенисом.


Коментари0
7f9ec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Тенис

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља