четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 18.09.2013. у 15:00 Љубица Арсић

Губитак воље за животом

Прошетајмо мало поред стрњика статистике, које, иако пободене усред пустоши препуне голих бројки, донекле предочавају шта на том пољу ниче и расте.

Свакога дана, у Србији, четири особе изврше самоубиство, а по броју самоубица наша земља се налази на тринаестом месту. Испред нас су, између осталих, Литванија са највећом стопом самоубистава, затим Русија, Белорусија, Украјина, Мађарска, Словенија, Финска, та уређена земља високог стандарда. Годишње око четрдесет особа одлучи да се убије скоком са Бранковог моста, док је, судећи по „психијатријском“ календару, највише суицидалних покушаја у пролеће. Новинаре, иако им је дужност да истражују опасну болест друштва и да о овоме пишу, гоне судски органи јер (каквог ли лицемерја!) задиру у приватност. Упркос томе, један текст јулске „Политике”, насупрот бојажљивим и штурим чланчићима, својом озбиљношћу и упозоравајућом подробношћу скреће пажњу на опасан проблем. Иако сиромаштво и ратови нису занемарљиви разлози, стручњаци за наше ментално здравље слажу се да је у питању депресија као последица губљења животног смисла. 

Необично је да се, смишљајући многе ствари које живот чине удобним, разноврснијим и бољим, човек у том свету осећа веома лоше. Парадоксално је да цивилизацијске подобности постају за многе зло станиште из којег би радије да утекну. Човечанство се поделило на два табора, на наивце који верују у непрекидни напредак науке кроз изуме и суманута чудовишта која, ради ненормалног богаћења, сањају о ропству других и разарању читавих раса.

Хомоцентрична филозофија о човеку као апсолутном власнику свега, туђих живота па и сопственог, предочава немерљиве границе његове слободе у којој је, пошто нема бога, све дозвољено. Поседује се моћ над другим човеком и над сопственим животом. Многи самоубиство објашњавају као чин воље његовог власника, који, будући његов господар, може да одлучи да му живот не треба и да има право да га одбаци. Воља да неко одузме сопствени живот јавља се, дакле, онда када дотични за тај живот више нема воље.

У идеји да је живот нешто лично и да подлеже власничким односима, као да је у питању њива, вентилатор или гарсоњера, отуђиви објекти који се могу продати, занемарити или уништити, има заиста нечег болесног, као што сумануто изгледа и уништавање ствари, ма колико безвредно оне изгледале. Ако бисмо видели да неко кроз прозор избацује на улицу своје покућство или пали сопствену кућу, сигурно бисмо помислили да са њим нешто озбиљно није у реду и позвали бисмо болничаре из „Лазе“. Све је много драматичније кад је људски живот у питању и никаква филозофија слободе или снага личног избора не могу да осоколе нити оправдају његово уништење.

Преживели логораш и потоњи психотерапеут Виктор Франкл, коме су мајка, отац, брат и жена страдали у гасним коморама, позван да упркос понижењу, глади, бруталности, хладноћи које је доживео, проговори мудро и сталожено, као неко ко улива поверење и разуме све наше муке, објашњава у својој књизи како је успео да од свог сломљеног живота начини костур смисла и одговорности.

„Зашто се нисте убили?“, смело би упитао своје пацијенте оно што је често питао и себе, сећајући се логорских страхота у којима је жеља да сачува свој заиста „голи живот“, код њега и његових сапатника постајала јака управо онда кад ничег другог није било да се изгуби. Његови пацијенти би наводили да их је спречила љубав према деци, таленат који још могу да искористе, сећања на лепе тренутке, пријатељи и драги људи које би повредила њихова смрт, уживање у природи као својеврсној утехи. Свако од њих предочавао је способност избора сопственог става, указујући на човекову моћ да се уздигне изнад своје видљиве судбине.

Патња, било да је последица сиромаштва, болести, губитка, рата, део је живота, а преживети је донекле означава и проналажење њеног смисла. Ако живот има смисла, онда га има и патња. Њено превазилажење јесте могућност стасавања и раста бића, упркос свим тешкоћама. Ово није формула голијата, већ обичних просечних људи, некадашњих Франклових пријатеља логораша, који су, усред непојмљивих зала које човек може да учини човеку, одабрали да буду достојни своје патње и да је у име живота, као најзначајнијег поклона, савладају.

Коментари6
32c1e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Strah od beskonačnosti
Komentator Zoran: nekada su se vojskovođe samoubijle zbog izgubljene bitke i to je bio znak časti i viteštva. Danas toga više nema. Slobini generali su izgubili četiri rata, ali se niko zbog toga nije ubio, nego su još i debelo profitirali! A problem depresije je mnogo veći nego što to naše društvo shvata i priznaje. Mediji su objavili da će do 2020.godine to biti druga bolest po učestalosti - odmah iz kardiovaskularnih oboljenja.Kod nas već ima oko 300 hiljada takvih bolesnika, procentualno više nego gej populacije, iako se, doduše po zahtevu EU, ovim drugima poklanja mnogo veća pažnja ...
Gradjanin Mali
Živimo u problematičnoj državi jer je većina stanovništva bez posla i primanja. Zato već dugo vremena lekari ispisuju Bensedine i slične lekove na koje su se ljudi navikli i postali zavisni od njih. Na žalost, sve češće više ne mogu da nabave svoje lekove, a zavisnost od lekova može da uzrokuje krizu i povećanu želju za samoubistvom. Nažalost, vlast je suviše zaokupljena "svojim" problemima tako da boljitak moramo još dugo čekati.
Gorica Maldini
Vidim da je neko prozvao žene?Zašto pitam se?Na ovu temu sam pisala dugo i veoma podrobno na svojoj stranici na fb,ali da ovo ne izgleda kao samoreklamerstvo,želim da kažem samo jedno da muškarci nisu uzimali raspravu o temi koja je svakodnevna i odnosila se na sve oko nas na ''Žene i depresiju'' posebno.Tema je široka i zahteva puno stvari je potrebno izneti istini na oči.Poznato je da istinu niko ne voli.Nigde se ne postavlja pitanje krivca i ako ih ima mnogo tu smo da tražimo rešenja a to možemo samo ako se suočomo sa istinom,greškama i zabludama i o sebi i o drugima,tek posle sve drugo dolazi na red,naročito traženje pomoći stručnjka,zakona i ostalih ustanova!
Aleksandar Arsović
Zašto,naročito žene, dajete nekom da bude dragocen,samo zato što ume da bude sam na ulici?, S poštovanjem
Зоран Маторац
Људи најчешће дижу руку на себе зато што нису спремни да живе са понижењем које им предстоји. Било да је у питању тешка болест, губитак части, губитак имовине и статуса, или нечег сличног. Зар је било мало случајева да се неки високи официр убио зато што је ухваћен у издаји или каквом другом нечасном чину?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља