среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:15

На бициклу 35 километара дневно, а за аутомобил „неспособан”

Аутор: Дејан Алексићпетак, 20.09.2013. у 15:00
Живорад Жика Мићић (Фото Т. Јањић)

Сећа се сваке трке, датума и стазе. Од прве вожње 1937. године превезао је више од 300.000 километара. Деведесетједногодишњи Живорад – Жика Мићић – најстарији је активни бициклиста у престоници, бивши репрезентативац. И данас вози сваки дан, и лети и зими, кад је суво.

Почетком тридесетих био је само навијач, када су се на Авалском путу, где је живео, одржавале трке. У такмичарски бициклизам 1938. године увео га је комшија и бициклиста Сава Павловић.

– Он ме је уписао у клуб „Фортуна”. Бицикл је тада био скуп, а ми сиротиња, па ми је набавио специјални тркачки бицикл и показао све – како се вози, како да се понашам када паднем... –  присећа се Мићић.

Већ 1939. као јуниор такмичио се у трци кроз Србију и заузео осмо место. Две године касније букнуо је Други светски рат, али су Жика и његови другови наставили да тренирају.

– Када су ослобођени први делови Београда, један корпус је нас петорицу ангажовао да управљамо мотоциклима и превозимо официре јер није било обучених возача. Са њима смо ослобађали остале делове града, а потом наставили на Сремски фронт – наводи Мићић.

У послератним годинама, као клупски такмичар, али и као репрезентативац, Жика је учествовао на уличним и друмским домаћим и међународним тркама. У држави су се надметали са Словенцима и Хрватима, а заједно са њима на међународним тркама утирали су пут југословенског послератног бициклизма.

– Тада није било путева, већ само камењар. Није било ни хране, па смо често јели дудиње, а један возач је имао тетку у Алексинцу која нам је кувала чорбу кад год је знала да ћемо доћи. У неким крајевима, кроз које смо пролазили, мештани су нам давали грожђе како бисмо се окрепили – препричава Мићић.

До 1960. Жика је освојио многа такмичарска признања. Али, због пехова, поједини трофеји и високи пласмани измицали су му за длаку. У једној од првих послератних трка кроз Трст, Југославију и Бугарску, отпао му је точак, због чега је изгубио трећу позицију у генералном пласману. У другој трци, у којој су прва петорица тркача добијали по бицикл, био је шести јер му је пукао рам.

– Нису то биле неке награде, већ ситне ствари. У трци у Бугарској сам у једној етапи за треће место добио штоф, а као награде добијао сам и материјал за ципеле или изливену пикслу. Прижељкивана премија био је и радио-апарат. Ко је њега добио имао је разлога за радост – присећа се Мићић.

Иако је возио по камењару, блату, снегу и киши, здравље га је беспрекорно служило. Повређивао се само у групним сударима на тркама. Сећа се кривине испред Прага на којој је 1948. неколико возача проклизало, јер је коловоз био углачан и мокар.

– Када смо стигли у Праг, одмах су нас одвезли у болницу да примимо тетанус. Морао сам на своју одговорност да потпишем да не желим, како бих сутра могао да возим трку – илуструје своју оданост бициклизму.

Иако дуго вози, каже, променио је само неколико бицикла. Најновији, који је добио прошле године од сина из Америке, користи да „скокне” до куће у Гроцкој, до Обреновца, Умке или стазе дуж СЦ „Милан – Гале Мушкатировић”.

– Возим до куће у Гроцкој 35 километара. Стигнем за нешто више од сат. Раније, док је мој брат имао викендицу у Сланкаменачким Виноградима, и тамо сам често возио. На путу ме возачи ГСП-а и други препознају по дресу, па ме пажљиво заобилазе – закључује Мићић.

 --------------------------------------------------------------------------------

Положио тестове, али за возачку дозволу телесно неспособан

Донедавно је Жика Мићић управљао и аутомобилом. У јулу је отишао на рутински преглед и продужио дозволу, али убрзо је без ње остао.

– Узели су ми је уз образложење да сам телесно и душевно неспособан. На прегледима сам прошао све нивое, а када сам стигао до психијатра, докторка ме је само питала када сам рођен. Одмах сам одговорио. Онда је изашла из ординације, када се вратила, рекла ми је да одем код докторке која потписује лекарска уверења. Када сам видео шта пише, питао сам зашто, а они су одговорили да имам право жалбе – препричава Мићић.

Жику је саобраћајни полицајац кога познаје са бициклистичких трка посаветовао да оде у други дом здравља. Мићић га је послушао и после обављених прегледа убрзо је добио уверење да је способан. Са свим потребним папирима отишао је у СУП. Када је у заказаном термину дошао по дозволу, сазнао је да је ипак одбијен.

– Како су имали увид у лекарска уверења са оба прегледа, одлучили су да одбију. Онда сам отишао на другостепену комисију и опет прошао све прегледе. После тога у полицији и болници нису знали код кога се налази документација, а, када је тај проблем решен, поново је стигла одлука да сам одбијен – жали се Мићић који ових дана прикупља папире како би доказао да никада није био кажњаван и да никада није имао здравствених проблема који би га омели у вожњи.

---------------------------------------------------------------------------------

Олимпијске игре  – неостварена жеља

Пред Олимпијске игре 1948. нашао се међу најбољим бициклистима у земљи, али учешће му је измакло због „братства и јединства”. Неколико дана пред пут обавештен је да неће учествовати, јер један такмичар из Србије мора бити из покрајине, па је уместо њега отишао Мађар.


Коментари3
f432f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Ilic
Odbili su ga zbog godina ne zbog njegovog ukupnog psihofizickog stanja. I ja sam prvo pogledala sliku i videla coveka od 65-70 godina. Tek kad sam procitala clanak sam shvatila da Zika ima 91 godinu. Smatram da vozacka dozvola za starija lica treba da bude odraz njihove sposobnosti a ne godina.
Ivan Marinkovic
Naravno da nece da mu daju dozvolu,i da sam ja lekar ne bi mu dao dozvolu,licno znam coveka jer je on legenda Srpsko Jugoslovenskog biciklizma imao je velike rezultate ,mnogima je pomogao i stavio ih na noge i pogurao mnoge bicikliste koji su postigli velike uspehe kod nas i u inostranstvu jako dobar i kvalitetan covek,i cuo sam da se zali na dozvolu ,ali ipak ima 91 godinu i tu su sve sposobnosti cula umanjena i bilo bi nezgodno u saobracaju ,svaki covek voli da zivi i misli da je mocan sve dok ne zapadne u postelju,najbolje je da ostane na biciklu.
Владо Доб
Један од разлога за велики број саобраћајних несрећа у Србији је што способним за вожњу аута као овом бициклисти не дају возачку дозволу а дају је људима који су тотално неспособни за вожњу. Да ли лекари који учествују у комисијама и који одређују способност осећају грижу савести или одговорности када неко кога су пустили на прегледу направи масакр на путу? Не они осећају самозадовољство када некоме онемогуће вожњу.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља