„Ниједна реформа не сме да буде спроведена против јавног мњења. То је принцип”, рекао је Франко Фратини, бивши шеф италијанске дипломатије, Танјугу за време боравка у Београду, поводом тога што Србија мора да спроводи реформе и испуњава захтеве, уз опаску да и Европа мора да учини нешто видљиво и опипљиво за јавно мњење.
Да ли је у пракси баш тако? И јесте и није – показују примери из наше и светске политичке праксе.
Овдашњи политичари су са прилично циничне немоћи говорили како их Ангела Меркел тера да вуку потезе супротне ставовима грађана Србије, и да због своје изборне утакмице и ставова Немаца зауставља пријем нових земаља у ЕУ и прети Грчкој.
Лакше је кампањом у медијима припремити терен за политички обрачун него за спровођење реформи или непопуларних потеза. Познато је то још из времена комунизма. Облатиш човека у медијима и док дланом о длан – њега више нема у јавности а и најближи пријатељи престану да му долазе у кућу и да му се јављају на улици.
Тако је и сада, како примећује Ђорђе Вуковић из Цесида, лако било сменити Драгана Ђиласа с места градоначелника, јер се о томе предуго говорило. Облатили су га и после је све било лако, каже Вуковић.
Вероватно би потпуно другачије изгледало када би прекосутра била донета одлука да се одмах помери старосна граница за одлазак у пензију. Питање је и каква би то кампања могла да увери грађане да беспоговорно треба да прихвате да, на пример, морају да плаћају све лекове.
С друге стране, Ивица Дачић је од става да не смемо да се одрекнемо могућности да ратујемо за Косово брзином светлости дошао до тврдње да не можемо више да водимо унапред изгубљене ратове.
Није припремао јавно мњење за ту промену. И – порасла му је популарност. А у истраживањима јавног мњења нема више оног питања: шта бисте више волели – улазак у ЕУ или повратак Косова, као да нам је ико нудио ово друго. Али, пошто је око 70 одсто јавног мњења бирало Косово, демократе су закључиле да не могу против уверења грађана. Дачић је рекао: „Ја хоћу и могу.”
Владимир Пејић, директор Агенције Фактор плус, сматра да у последње време политичари чешће припремају јавно мњење на неке одлуке, али да су околности у којима се одлуке доносе тешке колико и саме одлуке, па елита која одлучује чини то на основу сопственог инстинкта, без претходног убеђивања јавности у исправност нових ставова.
„Иначе политичари раде од данас до сутра, није их брига за јавно мњење. Косово није могло тек тако да се уради, па чак и Парада поноса не може да се уради без припреме јавног мњења. С друге стране, много је догађаја и људи све мање реагују на њих, чак нема реакција ни на крупније и судбоносније ствари. У земљама развијеног света студиознији су и прецизнији, али ни тамо није баш тако како ми замишљамо, и тамо има спонтаних потеза. Али власт ипак више води рачуна а постоје и стручњаци који формирају став грађана.”
Вуковић каже да се многе одлуке доносе упркос јавном мњењу. Као примере за ову тврдњу, он наводи да је код нас одлука о Косову донета под утицајем међународних фактора, баш као што је у Аустрији на избор националистичке странке Европа ставила вето.
Вуковић каже да је приметно и да неким тешким одлукама и те како претходе озбиљне стратегије и тактике придобијања јавности. Тај посао олакшавају страначке присталице, објашњава он, пошто на све пристају, јер мрзе другу страну.
„Иако хапшењем Мишковића нису ништа добили, грађани то подржавају, јер је мржња најјачи мотив. Код нас нема организације која се озбиљно бави формирањем јавног мњења, а тешко да би се људима могло удовољавати јер они воле да буде као што је било некада, у време социјализма и друштвене својине, јер су тада били млади и све им је било лепо. Када би слушали јавно мњење, били би суочени с податком да 80 одсто људи не би имало ништа против да се хомосексуалци физички кажњавају и хапсе. Неки мисле да, ако их бију, чине част за Србију. Само уз силу можете да организујете Параду поноса. Потребно је да прођу генерације људи и да схвате промене. Јавно мњење не слушају ни Немци ни Енглези, али имају одговорну елиту која их вуче, а код нас грађани ’вуку’ политичаре.”
Драгомир Анђелковић, аналитичар, каже да с обзиром на то да је Србија, уз сва наша и начелна ограничења, ипак демократска држава, јасно је да и наше власти и данас и у прошлости, реформе намеравају да спроводе (или су их спроводиле) на начин који не угрожава претерано њихов рејтинг, односно могућност да и даље остану на челу државе.
„То нужно значи да су реформе праћене пропагандом, за њих се траже погодни тренуци са становишта интереса власти (не приоритетно пуног успеха реформи), а реализују се половично, односно темпом и на начин који што мање угрожава имиџ владајућих структура.”
