субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Устав и мирна реинтеграција

Аутор: Слободан П. Орловићчетвртак, 03.10.2013. у 12:30

Без обзира на то што се по битним одредбама (о људским правима, уређењу власти) наш устав не разликује од других устава „демократског дела” света, он је у незавидном и лошијем положају. Изложен спољним и унутрашњим ветрометинама, препуштен им и од свога заштитника Уставног суда, Устав се, по нахођењу политике често пренебрегава.

Непрестана офанзива по Уставу није новина, али је ново да се сада „пуца” из политичког оружја које Устав уопште не познаје. На Устав се нишани „мирном реинтеграцијом” северног дела Космета. Реинтеграција је повратак где? Како ствари иду – у „републику Косово”. Овај процес није сличан ни са једним од, у јавности помињаних, „модела-узора” мирног решавања европских политичких криза. Да поменем две. Северна Ирска је и даље у Уједињеном Краљевству иако је по Уставу Републике Ирске цело острво Ирска (...) део ирске нације. По кипарском уставу територија Републике Кипар обухвата острво Кипар, иако на северном делу (више од трећине) острва нема никакве власти републике. Обе државе су чланице Европске уније, што значи да та организација познаје и прихвата у чланство и државе које имају сукоб свог устава и „стања на терену”. Статус северног дела Космета (и оно што следи) лако је, међутим, упоредити са мирном реинтеграцијом „Источне Славоније, Барање и Западног Срема” у уставноправни систем Републике Хрватске (1995–1998).

Негдашње мирољубиво и постепено развлашћење органа власти преосталог дела бивше „Републике Српске Крајине” није било ни у каквом спору са тадашњим српским Уставом (1990). Србија, осим уставне обавезе да „одржава везе” са тамошњим (и свим другим) Србима ради очувања њиховог идентитета, није имала других уставних обавеза. На „реинтеграцију хрватског Подунавља” гледало се као на унутрашњу ствар друге државе и сматрала се свакако бољом од смрти, разарања и прогонства које је час пре тога донела „Олуја” по Далмацији, Лици, Кордуну, Банији... Тамо Србија више није ни имала с ким да одржава везе. Практично суверена, али политички непризната српска територија претворена је у само један део Хрватске: са хрватским уставом, законима, органима власти, а без српске државотворности, аутономије, З4, Унпрофора, Унтаеса и са све мање Срба. Данас је српски политички домет учешће у локалној власти, ако занемаримо голготу ћирилице у Вуковару.

„Мирна реинтеграција” севера Космета могла би бити друго име за примену Бриселског споразума. Главни токови већ су виђени: развлашћење фактичке српске (државне) власти и стављање народа под устав и законе „Косова”. Према примеру „Источне Славоније, Барање и Западног Срема”, са севера Космета временом ће, поред Кфора и Еулекса, одлазити све већи број Срба. Дакле, све веома личи, осим питања уставности. Садашњи устав не подсећа државне органе да одржавају културне везе са Србима на Космету, већ им наређује да их третирају као и све друге држављане у Србији. За разлику од односа према прекодунавским територијама, Устав Србије има највеће гаранције територијалне целовитости државе, чији је и Космет неотуђиви део. Али и овде се највиши домет власти Срба покушава свести на локални ниво – будућу заједницу српских општина.

Постоје многа образложења овог раскида политике са Уставом. Да прескочимо вапаје како смо мали, слаби и сиромашни, а они други су све супротно, и овај раскол појаснимо двојако. Личи да је наша држава прећутно суспендовала Устав на територији Космета и то на неодређено време. Такав политички акт се у уставној теорији назива државним ударом и он се обично заврши „контраударом”. Зна се и да је по државним ударима у нашој историји понајвише био познат последњи Обреновић. Стога се морамо вратити у „уставно стање”, било поштовањем Устава, његовом легалном променом или „буђењем” Уставног суда. Политика је још на потезу.

Друго објашњење сукоба ове политике и Устава је просто коришћење политичке потиштености (апатије) народа. Политика зна да о питању Космета „није ваљда овај народ луд”, али држи и да је заморен стагнацијом, назадовањем, кризама. Ипак, политичке безвољности у Срба не може бити толико да би стварање Устава и сопствене власти препустили неком другом. Такви планови, ако постоје, обиће се о гордост и ове преостале народне суверености.

*Доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду


Коментари2
a6c9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милан Драгославић
Постоје многа образложења овог раскида политике са Уставом..... Raskid politike sa Ustavom se zove: drzavni udar!
Александар Симић
Одличан кроки о уставном беспућу у коме се држава налази.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља