недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:36

Бог с нама

уторак, 08.10.2013. у 21:57

Некада је у комунизму Србин ишао у цркву само кад би био сигуран да га нико не види, а данас само ако је сигуран да ће га сви видети.

Цркве би, дакле, требало да су пунеСрба. Али, испоставило се да, чим стане киша, они оду. Та досетка, још из времена када смо крајем осамдесетих година прошлог века поново открили Бога, изгледа да је остала константа наше стварности. Јер, и у религиозности, показала је прошли викенд, нема „прескакања” радњи. Као што искушеник за један дан не може постати владика, тако се, очигледно, на истинској духовности мора радити на дуже стазе.

Протекла субота у Београду, осим што је била сунчана и прохладна, била је и историјски. Престоница до сада на једном месту није видела, нити ће видети, толико поглавара православних цркава света, са којима су заједно, на молитви, били и високи представник папа Фрање, као и осталих хришћанских конфесија.

И, шта се догодило? У Саборну цркву је дошло тек неколико стотина верника, мада је и тај број пренаглашен, јер је међу окупљенима, а таман су сви стали под сводове Цркве, био поприличан број београдских свештеника и богослова. Они су, што би се рекло, били присутни по службеној дужности.

Где ли се, онда, дедоше сви ти силни православци који се куну у крст часни, али, ето, не хтедоше да виде патријарха васељенског и цариградског Вартоломеја, првог по части међу православним патријарсима света? Да Цеца, можда, није имала концерт на Ушћу, у 10 пре подне?

Где ли се, такође, изгубише силни русофили, који се тако гласно бусају у свој српско-руски грудни кош, па пропустише да виде патријарха московског и све Русије Кирила, узгред, сасвим непосредног и финог човека, кога руски агенти обезбеђују као да је Путин? Да им није горела кућа?

Где је протекле суботе нестао онај грађански Београд, који се толико често хвали својим гостопримством и толеранцијом, али је ипак пропустио прилику да увелича заједничку молитву седих глава различитих конфесија? И атеисти су били добродошли, јер, забога, то је био једнако важан дан и за оне који се моле Богу и за оне који га негирају. Али, ваљда су биле акције у „Делезу” или „Идеи”.

Где ли се, такође, изгубише и те силне десничарске групе, које се тако олако позивају на Бога када треба да поломе, како они кажу, „по коју педерску главу”? Да су те суботе, којим случајем, Саборној цркви пришли гејови, дошло би десетак хиљада хулигана, са лажном вером православном у срцу и са правим штанглама уместо свећа.

Али, седамнаест векова после потписивања Миланског едикта и легализације хришћанства, њихови београдски наследници, све верник до верника, нестадоше по катакомбама шопинг молова, оставише саме високе госте да се моле и у наше име.

И Бог с нама, какви смо, није ваљда дошло време да само Цеца и Аца Лукас могу да окупе 100.000 људи на једном месту у Београду? Или ће нас, ако дође папа, ипак бити милион на улицама?

Александар Апостоловски


Коментари13
db26b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миодраг Миленовић
Нема овде никаквог ликовања, нити је оно потребно, довољне су чињенице. Хришћанство није отпочетка било аристократско, него се као нова вера првенствено ширило међу сиротињом, којој је својим порукама највише и одговарало. Ништа нарочито ново! Аристократија је хришћанство прихватила онда када се раширило и кад је било згодно искористити га као идеологију којом се лако влада народом. А то је римски цар Константин потврдио едиктом. Он је широм отворио врата дотле прогоњеним хришћанима, уз разне привилегије... Али, све је за времена!
Мирослав Кривокућа
Одличан текст, свака част!
Иван П.
Много је оних који мисле да Срби нису религозан народ. Мањак религиозне свести,надокнађује прилично развијена национална свест.Отуда вероватно склоност да од својих јунака:војсковођа,политичара а у новије време и спортиста, стварамо идоле-богове.То наравно не значи,да нисмо у свим раздобљима историје,имали малу групу одабраних,који су припадали стаду Христовом.Не мали број њих,наша црква слави као Свете људе.Тако је и данас.Не заборавимо да је Хришћанство од настанка,увек било "аристократска" религија.Само мали број људи,у свим епохама,покушао је да одговори на високе захтеве Хришћанства.Мали одзив верника на суботњој доксологији последица је губитка духа саборности.Народ иде у цркву да задовољи неке личне потребе.Један од последњих светих Срба,Патријарх Павле,лепо је уочио да Срби немају меру;или су потпуно равнодушни према вери или се пробуде па само метанишу.Ни једно ни друго не ваља.Ми треба да живимо у овом свету али тако као да је Христос увек поред нас.Вером која кроз љубав дела
slobista .
A, sta mislite, da je ziv da li bi pok. Milosevic mogao da "dobaci" do miliona?
Nebojša Beatović
Mislim da je odgovor na ovu autorovu upitanost leži u jednom drugom pitanju: A zašto su onoliki ljudi čekali da odaju poštu preminulom patrijarhu Pavlu? I iskreni vjernici i pomodni vjernici i ateisti i agnostici.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља