петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:37

Срби су били преплашени атентатом

субота, 12.10.2013. у 21:49
Фото Томислав Јањић

Матица српска из Новог Сада објавила је капитално дело академика проф. др Василија Крестића (1932), историчара, професора Филозофског факултета у Београду, под насловом „Срби у Угарској (1790–1918)”. Од 1981.Крестић је био шеф Катедре за националну историју Новог века.. За дописног члана САНУ изабран је 1981, а за редовног 1991. године. Управник је Архива САНУ, а пуних 14 година био је секретар Одељења историјских наука САНУ. Покретач је и уредник „Зборника o Србима у Хрватској“. Посебно се бавио историјом Срба у Јужној Угарској, Хрватској и Славонији у 19. и 20. веку. Аутор је више студија: „Хрватско-угарска нагодба 1868. године“, „Историја српске штампе у Угарској 1791–1914”, „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914”, „Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен“, „Геноцидом до велике Хрватске“...

Време од Темишварског сабора (1790) до уједињења Војводине са Србијом (1918) није до сада било обрађено на одговарајући начин. Да ли Ваша студија покрива ту историјску празнину?

Прихватајући се писања ове књиге желео сам да попуним ту празнину. Мислим да сам у томе и успео, да сам обухватио све најважније теме и проблеме који се тичу историје Срба у Угарској у периоду од 1790. до 1918. године. Књига није настала у даху. Она је резултат вишедеценијског истраживања. Сада сам то истраживање хронолошки и тематски сложио, сажео и начинио једну прегледну и садржајем богату синтезу.

Зашто сте књигу насловили „Срби у Угарској“, а не „Срби у Војводини“?

То сам учинио зато што је наслов који сам дао научно исправнији. За све време које обухвата моја књига, од 1790. до краја 1918, Војводина, Војводовина или Војводство постојало је само у време револуције 1848–1849. и десет година после револуције, од 18. новембра 1849. до 27. децембра 1860, када је вољом Беча било основано Војводство Србија и Тамишки Банат. Према томе, Војводина или Војводство, у размаку од 1790. до 1918. трајало је непуних 12 година. Све остало време, више од једног века, Срби су живели у оквирима Угарске. Стога сам сматрао и сматрам да је наслов који сам дао књизи научно исправнији и коректнији. Уз све то, Војводина је географски заузимала мању територију од оне на којој су живели Срби у Угарској, који су обухваћени мојом књигом.

Користили сте литературу и архивске изворе на српском, немачком и мађарском. У којој се мери тумачења историјских догађаја разликују?

Обиље досад непознате архивске грађе из архива у Бечу, Будимпешти, Загребу, Новом Саду, Сремским Карловцима и Београду, и резултати рада ранијих историчара, омогућили су ми да дам свеобухватну историју са многим новим тумачењима и досад непознатим или мало познатим чињеницама.

У књизи, као црвена нит, провлачи се непрестана борба Срба за очување своје националне и верске посебности. У то време Срби су се озбиљно бранили од мађаризације?

Мађарска политичка врхушка, посебно од ступања на сцену Лајоша Кошута, па све до пропасти Аустроугарске, имала је веома разрађен план о мађаризацији немађарских народа Угарске. Срби су се током читавог 19. века, а нарочито од избијања револуције 1848. до краја рата 1918, жестоко и доста успешно бранили од безобзирних и зналачки осмишљених планова о мађаризацији, којима је био циљ да од национално хетерогене Угарске створе велику и етнички чисту Мађарску, која би се протезала од Карпата до Јадрана. Читава историја Срба у Угарској, поготово она од склапања Аустроугарске нагодбе 1867. године и завођења дуализма, своди се на борбу за очување српске националне посебности путем територијалне или што шире народно-црквене аутономије.

Шта су потпуно нове чињенице које сте у разним архивима, домаћим и страним, открили?

Једна од значајнијих новина у мојој књизи је хрватска компонента у српској политици у Угарској, која је у досадашњој историографији била потпуно занемарена, а веома је значајна, и многа питања из прошлости Срба у Угарској, од илирског покрета до уједињења Војводине са Србијом, па и многа актуелна питања српско-хрватских односа, није могуће разумети без познавања те компоненте. Стога сам том делу историје Срба поклонио значајну пажњу. Показао сам кад су односи између Срба и Хрвата били добри, а када су, зашто и чијом кривицом, били поремећени. Читалац мора знати да је хрватска компонента у историји Срба у Угарској у мојој књизи морала добити своје место и зато што је Срем, за разлику од Бачке и Баната, који су били у саставу Угарске, од 1860. до 1918. године чинио део тзв. Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. У мојој књизи је ново и тумачење појаве тзв. српске нотабилитетске политике, многих питања која се тичу Војне границе, односа унутар Милетићеве Српске народнослободоумне странке итд. Највише простора посветио сам револуцији 1848–1849. године, коју сам приказао монографски, са свих могућих аспеката.

Како су Срби у Угарској гледали на Сарајевски атентат?

Сви виђенији Срби били су преплашени атентатом. Слутећи велико зло, да би одагнао било какву сумњу од себе, Радикалне странке и Срба у целини, Јаша Томић је у „Застави“ објавио некролог о трагичној погибији надвојводе и његове супруге. Осудио је атентат као чин „болесних и узаврелих мозгова“, којим се ништа не може решити, а много се зла може произвести. Заједно с Михаилом Полит-Десанчићем и неким црквеним великодостојницима изразио је лојалност Аустроугарској, али је и осудио дивљачке нападе на Србе који су се догодили у Сарајеву и другим градовима Босне, Хрватске и Далмације. Предосећајући велико зло и настојећи да га избегну, Срби су у многим местима Војводине давали изјаве лојалности и привржености држави и династији. Иако су те изјаве пријале мађарским властодршцима, који су се о њима похвално изражавали, они су добро знали какво је право расположење српског народа. Баш зато су у пограничним областима према Србији, у Срему и јужном Банату, предвиђајући могућност устанка, предузели све мере да га, у случају избијања, угуше.

Везе између Срба из Угарске и Србије, у времену које описујете, биле су снажније него везе данашњих Срба из расејања с матицом?

Питању односа између Срба с једне и друге стране Дунава и Саве, посветио сам посебну пажњу. Потпуно сте у праву. Национална свест Срба, у времену које сам описивао, била је на много вишем нивоу од данашње. Тадашњи политичари, како они из Београда, тако и они из Новог Сада, имали су много развијеније национално, патриотско и државотворно осећање од данашњих. У појединим моментима било је неспоразума и неразумевања, па и озбиљнијих неслагања, али у критичним тренуцима они су налазили заједнички језик и показивали да су једно, а да их, како је још 1849. године написао Стеван Книћанин, „само Сава и Дунав дели“ и да ће једни друге „кад год то обстојателства захтевала буду, подпомагати“.

С поштовањем помињете своје претходнике: Душана Ј. Поповића и Славка Гавриловића, рецимо, који су се, такође, бавили овим периодом. Данас, нажалост, сви се труде да „историја почне од нас“?

Веома уважавам резултате својих претходника. Они су узорали дубоку бразду у научном изучавању и заслужују свако признање и поштовање. Било би професионално неодговорно, научно некоректно и неморално користити њихове радове, а њих не помињати.

Зоран Радисављевић


Коментари1
0389e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Национална свест Срба
"Национална свест Срба, у времену које сам описивао, била је на много вишем нивоу од данашње. Тадашњи политичари, како они из Београда, тако и они из Новог Сада, имали су много развијеније национално, патриотско и државотворно осећање од данашњих." Шта нам се догодило? И шта нам се дешава? Да није неки непознати вирус? Нездрава храна? Вода?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља