четвртак, 29.09.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:17

Кинези на рукама носили фабрику

Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 14.10.2013. у 14:00
Поглед на пашњаке и ливаде (Фото Т. Јањић)

Дивчибаре – Све оно што би Србија волела да постане, постао је Радојко. Човек има пара, сам их је зарадио, бавећи се грађевинарством и инвестирањем, што по Србији, што по Ираку и Кувајту. И, уместо да се башкари у Београду, решио Радојко Милинковић у шездесет петој години да инвестира новац у земљу Недођију. Нестварно изгледа та Радојкова бестрагија и ти непрегледни пашњаци на падинама Дивчибара, који су повезани с планинским венцима Сувобора, Маљена и Повлена, па у подне те линије брежуљака, које повезују планине на хоризонту, изгледају као рекламни туристички постер, осветљен блештавим сунцем.

Таква врста природног склада ипак није довољна да задржи мештане села Тометино Поље. Осим савршеног погледа, они немају неке нарочите користи, па већина бежи из те класичне српске бајке о старим кућама, макадамском путу и белој куги. И, зашто би остајали, када на крају крају сваке такве бајке људи живе несрећно, до краја живота?

Али, Радојко се вратио. И подигао на самој граници између некадашње партизанске и четничке ватрене линије, пет километара од Равне Горе – фабрику воде. Опасана бетонском оградом, зграда од природног камена и стакла представља архитектонски склад модернизма и традиционализма. Као пословна зграда на Менхетну поред које шетају овце.

Радојко нас мобилним телефоном наводи како да дођемо до Тометиног Поља, јер су и сателити и џи-пи-ес ћорави над овом пустаром. Прелазимо три ћуприје безбрижни, а четврту, као уклети путници у филму „Ко то тамо пева”. Излазимо на мост од дасака, газимо најпре по њему, па се молимо да не пропаднемо у поток. Није нека висина, али би болело.

Али, нас је тројица, возимо се без терета и машемо чобанима. Недавно су кинески инжењери, уз помоћ јефтине српске радне снаге, имали нешто тежи задатак: шлепери су се зауставили на пет километара до фабрике, а потом је кинеско-српски ланац на рукама читавих пет километара пребацивао до фабрике модерну опрему за производњу воде, тешку око шест и по тона.

Није то једина мука која је задесила инвеститора и дивчибарског фараона Радојка. Као да је, усред Србије, градио пирамиду!

– Имам очевину од 43 хектара, стекао сам новац јер сам приватник више од 23 године, пошто сам схватио да од рада за друге нема вајде. Зато сам одлучио да подигнем фабрику воде и задржим младе у селу – прича Радојко, пошто смо се некако пронашли.

Тометино Поље је село познато по три ствари: сваки сељак плаћа порез, а када се гласа излазност је 100 одсто. И,под три – када су мобилизације, одзив је, опет, 100 одсто.

Радојко је насуо шљунком блатњави пут, ископао је бунаре како би створио сопствени систем наводњавања… И, игром случаја, схватио је да његово имање лежи на благу. Копајући бунаре, Радојко није нашао нафту, али јесте – воду. И, јавише му из лабораторије из Београда, да вода нема натријума, да има много магнезијума и идеалан суви остатак.

Радојко је пред пензију сазнао, а била је 2011. година, из тадашњег Министарства за заштиту животне средине, рударства и просторног планирања, да је таква минерална вода светског квалитета, па се у њему пробудио инстинкт бизнисмена.

Али, Радојко је превише времена провео у иностранству, потом се исувише дуго дружио са западним инвеститорима. Чак је био ангажован да премерава земљу за изградњу америчке супертврђаве, амбасаде на Дедињу, па је неспреман ушао у инвеститорску авантуру у родном крају. Преживео је он и минска поља Ирака и Кувајта, али заседе српске бирократије нису ништа мањи изазов.

– Почео сам да зидам фабрику и схватио сам да је домаћа технологија за производњу воде прескупа. Почео сам да претражујем интернет и схватио да је кинеска технологија, с француском, јапанском и немачком електроником, девет пута јефтинија од наше! И ту није крај чудима јер сам отпутовао одмах у два кинеска града која нуде такву технологију. Тамо сам схватио да су њихове радничке плате веће од наших! Купио сам технологију у граду Таиџоу, а онда натрчао на другу запреку. Кинески инжењери су требали да допутују на Дивчибаре и монтирају технологију. Међутим, нисам знао да им требају наше визе. И, три месеца, преко нашег конзулата у Шангају, молио сам да им се визе издају. На крају, на једвите јаде, Кинези некако добише визе на две недеље. Стигоше кинески инжењери и ја се тек тад прекрстих од чуда. Њихова монтажа опреме, са авионским картама и боравком од две недеље у Србији, 12 пута је јефтинија од ангажовања наших стручњака – наставља своју сагу црни Радојко. И све време му се чини да је ушао, непозван, у инвеститорски ријалити-шоу.

Село је, додуше, живнуло. Двојица момака се се оженила, добила двоје деце. Живнуо је и Радојко. Али, живнула и бирократија. Намирисали жртву, богато јагње, с благом на Дивчибарама.

Изградио је Радојко, сам самцијат, далековод дуг два километара и трафо-станицу. Али, као некад партизани и четници, сада су ту ушанчени службеници општина Пожега и Горњи Милановац. Или је то, ипак проблем Електродистрибуције? Тек, 19 бандера које доводе струју до фабрике припадају Пожеги, а једна припада – Горњем Милановцу.

– Да се човек упуца док истражује дозволе и проверава чија бандера коме царству припада. Али, мукама мојим ту није крај јер, за наплату струје, сви путеви воде у Краљево – прича дивчибарски повратник. И Тесла би се вероватно упетљао у те силне бандере на пашњаку. Мука жива за 19 бандера, мука жива и за ону једну.

Него, када ће вода да потече у флашице? Све је готово, али се чека регулациони план. Надлежна комисија из Горњег Милановца, иако село припада Пожеги, још не заказује седницу. Рекли Радојку у општини Г. Милановац да сачека. Рекли и „Политици” да ће у петак – 11. октобра, година текућа – послати имејлом појашњење. Чека Радојко, чекамо и ми. Али одговора нема.

Извадио будући „краљ воде” и енергетски пасош, како закон налаже. Дао је 1.000 евра, па је, ваљда, сада стекао статус енергетског дипломате, мада он појма нема ни шта ће му тај пасош, ни куда ће с том „дипломатском исправом”.

И показује седамдесетак докумената, извода, дозвола, које је морао да ископава по различитим шалтерима различитих институција.

Али, упоран човек, тај Радојко Милинковић. Зарекао се да ће вода да потече, па најављује следећу инвестицију, бању по угледу на словеначке терме. Јер, заборавио је Радојко да каже која је четврта особина мештана Тометиног Поља.


Коментари27
53d73
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

krstivoje stojanovic
Radojko čestitam kam si sve izdržao,méně naší propsi istěrašé .Divim se ti i pozdravljam zelim puno uspeha tebi i celom kolektivu. Krstivoje Stojanovići
Milorad Jeremic
Covek nije znao da je u srbiji glavni biznis :prevara i san zaposliti se u drzavnoj firmi a potom nista ne raditi do kraja zivota ,mozda po neku koleginicu ...
vesna nikolic
Nadam se da ce taj put doci u Tometino polje,da ce doneti novi ,bolji zivot seljanima.Ljudi tog kraja su vredni ,radni cestiti,zasluzuju da zive od svog rada i svoje zemlje.opste od svog imanja i rada.Drzava je maceha svojim gradjanima,a strance podrzavaju i subvenisu
dusan b
Svaka cast.Sada sam gledao emisiju Trag na rts o Radojku Milinkovicu ,covjek zasluzuje sve pohvala.
dragan lučić
Dok se na dugogodisnjoj robiji ne nadje 100 sudija, 500 policajaca, jedno 200 inspektora, bar 50 poslanika i 5000 od raznih fela po slobodnom izboru, nema resenja. Kinezi su svoje probleme resavali izmedju ostalog javnim pogubljenjima, a Arapi sakacenjem. Jer na ljutu ranu se stavlja ljuta trava.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља