четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:41

Судбина избрисаних из регистра Словеније

Аутор: Ана Тасићпонедељак, 14.10.2013. у 22:00
(Фо­то Ср­ђан Ве­љо­вић)

У представи „Избрисани”, Оливер Фрљић је за тему узео узнемирујућу појаву незаконитог брисања 25.671 становника из регистра новоосноване државе Словеније 26. фебруара 1992. године. Избрисани људи су живели у Словенији, као грађани бивше Југославије, са пореклом из њених других република. Брисањем из регистра изгубили су формалну основу за живот у Словенији, остали су без свих права која имају особе са сталним пребивалиштем, постали су уљези у сопственом дому. То је у пракси, између осталог, означило губитак могућности запослења, здравственог осигурања, немогућност институционалног образовања, могућност депортације и одвајања од породице. У хронологији догађаја везаним за распетљавање судбина избрисаних, посебно је обеспокојавајући податак да је на референдуму одржаном 2004. године поводом враћања њиховог статуса, где је учествовало 31,54 процената бирача, само 3,89 процента гласало за враћање њихових права! Случај избрисаних је и даље у процесу решавања.

Представа „Избрисани“ има препознатљиви Фрљићев рукопис, убојито је  директна, пробојна, често памфлетска. У првом делу је сачињена од споја две групе контрастних сцена које изводи седам изражајних глумаца – Весна Јевникар, Дарја Реицхман, Миха Родман, Весна Слапар, Аљоша Терновшек, Борут Веселко, Матјаж Вишнар, Маја Франчешкин (драматуршкиња Марина Поштрак). На једној страни су сцене које носи група агресивних актера, обучених у истрошене, излизане војне униформе (костимографкиња Сандра Деканић). Они су одлучни промотори националних вредности, заступници етнички чисте Словеније, поносни грађани независне земље, спремни на крваву борбу за очување чистоће језика и традиције. Овим офанзивним приказима контрастирају сцене чији су носиоци жртве, избрисани са члановима породица. Они седе у једном реду, обележени бројевима, под пригушеним светлима, и уз тихе клавирске, минималистичке тонове, који јасно појачавају емотивну рецепцију гледалаца, откривају своје трагичне приче (музика Ирена Поповић). Врло потресно су представљени њихови животи, осуђеност на домове који нису домови, одбаченост од земље у којој су одрасли, чињеница да су вишак шутнут у подрум друштва.

Овако груба, такорећи црно-бела поставка радње, јасна подела на кривце и жртве, има снажно оправдање у друштвено-политичком утемељењу. Као и у претходним Фрљићевим делима, естетика узмиче пред етиком, склања се са пута бујици политичких разлога. Циљ оправдава средства, крик против друштвене неправде, извучен из петних жила актера, овде је пред гледаоце избачен у свом сировом обличју.

Фрљић се, наравно, не зауставља на затвореном приказу проблема. У другом делу ове примарно документаристичке представе, под симболички упаљеним светлима, извођачи на српском језику од наших гледалаца траже активност и помоћ у решавању проблема. У првом чину овог форумског дела представе, публика је замољена да да финансијски допринос фонду за избрисане, основаном при Влади Словеније (београдска публика је сакупила око 13.000 динара који су спаковани у коверту и биће послати на адресу фонда). У другом делу форума су међу гледаоцима тражени и добровољци спремни да у знак солидарности пристану да им личне карте буду уништене (јавило се неколико гледалаца). Мишљења смо да овај део са личним картама у представи није био неопходан јер понавља већ јасну идеју, а и помало разводњава њен смисао – довољан је чин сакупљања новца, и у симболичком и конкретном значењу подршке избрисанима. 

Друштвено-политички значај представе „Избрисани” неспорно је изузетан, али сматрамо да јој фали допуна драмско-документарног садржаја. Штета је што није уведено више материјала о жртвама и што није продубљено истраживање односа маргиналних група према доминантним друштвеним моделима.

Иако полазе од локалног проблема, Фрљићеви „Избрисани“ имају универзална значења зато што се баве опште битним односима између националних идентитета и национализама и односом према мањинским групама, статусом и правима емиграната, често третираних као да су ђубре у земљама Европске уније. Овде је најважније то што је театар узео активну улогу у решавању ужарених друштвених проблема, постајући политичко позориште ин виво, а не само увенуло слово на папиру. Ово није само позориште које говори о политици, већ позориште које јесте политика.


Коментари1
6522f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pera Slovenac
Sjajno sto je ovaj uvek provokativni redtielj uradio predstavu o ovoj temi i sto je publika u Srbiji mogla da je vidi. Frljic ne prestaje sa izazovima a ovaj put je prevazisao sam sebe, pronasao temu koja ugrozava temelje demokratske Slovenije, zemlje EU !

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Критика / Позориштe

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља