понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Живот и дело Војислава Лубарде

субота, 19.10.2013. у 21:57
Комплет дела Војислава Лубарде

Читав живот Војислава Лубарде, књижевника који је рођен у Рогатици, а преминуо у 84 години , 13 октобра 2013. у Београду,  био је  обележен ратном траумом из детињства, када је као једанаестогодишњак  чекао  у реду да га убију  усташе, и то пуким случајем избегао. Као једно од шесторо деце, одрастао је у Дому за ратну сирочад, а Филозофски факултет , на одсеку за југословенску  књижевност и српскохрватски језик је завршио у Сарајеву. У књижевним делима се бавио страдањем Срба у Подрињу за време Другог светског рата, што га је довело у немилост тадашњих босанских власти и донело репутацију  српског националисте. Био је  писац који је  највише нападан седамдесетих година прошлог века, што је резултирало трајним пресељењем у Београд 1975. Ту се запослио у Центру за културу „Стари град”, а 1989. добио и Нинову награду  за роман „Вазнесење” , који истражује мржњу у „босанском караказану” . Био је прво дописни , а потом од 2004. и редовни члан Академије  наука и умјетности Републике Српске. Због дуге и тешке болести последњих година повукао се из јавног живота.

Војислав Лубарда је каријеру започео као новинар, затим  професор, уредник издавачких кућа,  листа „Младост” за БиХ и уредник Редакције за умјетност  и културу ТВ Сарајево. У њижевне воде  није ушетао већ „бануо”“, како тврде савременици, јер је са првим романом „Ближњи свој” 1962.  скренуо пажњу и стекао непријатеље.  А шта је  писање за њега значило изјавио је у једном интервјуу:

-Све до своје 31. године, док нисам написао први роман „Ближњи свој” , по целу ноћ сам вриштао, јечао и плакао у сну:није било ноћи, а да нисам сањао крвави нож и црну усташку руку и гледао како другој  деци и женама ћускијама разбијају главу, а ја чекам у реду за клање. Кад сам то стварно чекао, десетак пута, нисам ни вриштао, ни сузу пустио, али су море дошле касније кад је све прошло. Те би ме море  вероватно сасвим прождерале да нисам почео из себе истресати тај пртљаг...“

Друго Лубардино  дело „Љуљашка” је  један од првих романа који је 1963. био забрањен, привремено. Након сукоба са песником Маком Диздаром и његових текстова  у  часопису „Живот” Лубарда му је одговорио у „Посланици Маку Диздару” објављеној у листу „Студент” :

-Ту сам раскринкао, чак исмејао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност” већ после неколико дана коштала положаја уредника на ТВ Сарајево и убрзо је стигло избацивање са посла .”

Књига „Анатема” је настајала  упоредо са хајком коју је трпео, као и „Гордо посртање” које је нека врста личне исповести. Наиме, у овом делу Лубарда је увео у радњу аутентичне личности и именовао људе, који су касније били на високом положају и добили значајне титуле, а учествовали су у давном ратном  трауматичном догађају који је доживео као дечак. Уследило је игнорисање издавачких кућа.

-Да није било  „Отокара Кершованија” из Ријеке и изузетног човека и уредника Мустафе Кустурице, не бих могао објавити ни „Гордо посртање”. Ни један београдски издавач, а ни десетак других у земљи није хтео ни да прочита ову књигу.

То се догодило и са књигом „Преображење”  обајвљеном  касније. Уследило је потом „Покајање” и роман „Вазнесење”. Сабрана дела објавила је 1990.  „Дечија књига” из Горњег Милановца и Изабрана дела 1995. „Експорт паблик” из  Београда. Књижевник је тврдио да је  филозофију праштања присутну у сопственим романиманаучио у раном детињству:

-Нисам верник и не праштам у име божјег милосрђа, иако је то основ српске културе и религије, већ из сазнања које је историја толико пута потврдила да нам нема живота без способности  да једни другима пружимо руку разумевања.

Како га се његове Сарајлије сећају сазнајемо од Рајка  Петрова Нога

-Између 1970. и 1972 водио сам рубрику књижевне критике у „Одјеку“ у Сарајеву и ту сам приказао Лубардину књигу „Гордо посртање”, око које је било политичких сукобљавања. Када сам ставио тај свој текст у књигу „Јеси ли жив”, онда су полицајци духа тражили да управо тај текст из књиге избацим, што ми није падало на памет.  Одатле почињу ти тајни сукоби са мном и са Лубардом, јер то је време Маспока. Тада је  Лубарда имао велику полемику са Маком Диздаром, а паралелно су излазили његови све бољи романи. Последњих година у Београду га скоро нисам ни виђао, он се просто гасио. Иако сматран у делу јавности  српским националистом Лубарда је, како тврде његови најближи,  то приватно најбоље демантовао. Није правио разлику међу нацијама, већ међу људима. Његова прва супруга у Сарајеву била је Српкиња, друга у Београду била је муслиманског порекла, а трећа са којом је остао до краја свог живота Мађарица.

Биљана Лијескић


Коментари1
66332
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miroslav Bijelic
Postovana Gospodo, bio bih vam veoma zahvalan da mi pomognete da dodjem do sabranih djela gospodina Vojislava Lubarde! Gdje bih mogao da kupim njegova sabrana djela! Unaprijed zahvalan! Miroslav Bijelic

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља