четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:31

Шта Руси знају о Титу

Аутор: Милан Галовићпонедељак, 28.10.2013. у 15:00
Никита Викторович Бондарев (Фото З. Кршљанин)

Московски период у биографији Јосипа Броза Тита, од 1935. до 1937. године, јесте почетак његовог успона ка врху Комунистичке партије Југославије и, касније, државе. Управо овим периодом се у својој књизи „Мистерија Тито – Московске године” (издавач „Чигоја штампа”) бавио руски историчар Никита Викторович Бондарев (1977), виши научни сарадник Руског института за стратешке студије. Он се за Југославију и Тита заинтересовао јер је, као дете руских дипломата, део детињства и ране младости (у периодима од 1980. до 1986. и од 1989. до 1994. године) провео у Београду.

Иако је тежиште његовог рада на московским година Тита, он се осврнуо и на његово порекло, управо због раширеног мита да је „прави Броз” погинуо у Првом светском рату или да је неки руски агент преузео његов идентитет током заробљеништва у Русији.

Бондарев је анализирао све предрасуде о томе да ли је један бравар могао да зна језике, да буде вешт мачевалац и игра шах, што је по теоријама завере о Титовом пореклу одлика аристократије. Објаснио је да је Броз живео и радио у Бечу и Минхену, да је као подофицир ратовао за Аустроугарску где је имао времена да савлада мачевање, а што се шаха тиче – општепознато је да је у то време био популаран међу радницима. Истиче да нема ниједног доказа да Тито није Јосип Броз рођен 1892. године у Кумровцу.

– Многи се питају због чега Тито, ако је у младости био заинтересован за положај радника, није учествовао у Октобарској револуцији. Мислим да је то пре свега зато што је он увек био опрезан човек. Као аустроугарски заробљеник с фронта у Галицији одведен је дубоко у унутрашњост Русије, о којој иначе није знао много. Боравио је у градовима централне Европе, ту се сналазио, али је боравак у етнички измешаној средини за њега био нешто сасвим ново. Осим тога, није ни имао прилику за учешће у револуцији – истиче Бондарев.

Он објашњава да историјски извори указују да је до првог контакта совјетских структура и Броза, по његовом повратку из заробљеништва, дошло 1928. године на партијској конференцији у Загребу. Том скупу присуствовао је инструктор Коминтерне, чији идентитет ни данас није познат, који је био одушевљен Брозом који зна руски и оцењује да је реч о перспективном кадру. Међутим, Тито је као комунистички активиста убрзо ухапшен и наредне године проводи на робији. По изласку, други представник Коминтерне је контактирао с њим и, после извесног времена, Броз одлази у Москву. Његов први радни дан у Коминтерни је 4. март 1935. године.

– Знамо да је био референт у Балканском секретаријату, а затим у југословенском представништву, да је учествовао у раду Седмог конгреса Коминтерне и да се чак кандидовао у Извршни комитет Коминтерне. И, то је практично све. Што детаљније истражујемо овај период, проналазимо све више празних места. Недореченост и неистраженост тог периода представљају одличну основу за незадрживо распламсавање фантазије – наводи Бондарев.

Он истиче да у архивама треба истражити још много тога о Титу, да је могуће да је завршио војно-политичку школу Коминтерне, али да до сада није пронађен доказ за тврдње да је био официр или сарадник злогласне совјетске тајне службе НКВД која, иначе, 1935. године још није имала тај назив. Почетком тридесетих година, безбедносно-обавештајним радом бавили су се Инострано одељење (ИНО) ОГПУ, Обавештајна управа Радничко-сељачке Црвене армије (РККА) али и низ структура Коминтерне. За унутрашњу безбедност била је надлежна ОГПУ. Ове службе, истиче Бондарев у књизи, некад су радиле заједно а некад су наступале као конкуренти. Непознавање совјетског безбедносно-обавештајног система тог периода многе ауторе књига о Титу навело је на грешке.

– Тако, на пример, Перо Симић сматра да су профили другова из партије, које је Тито писао за Кадровско одељење Коминтерне, „крунски доказ” да је Јосип Броз Тито био официр НКВД-а. У ствари, веома је мали број страних комуниста који су сарађивали с Кадровским одељењем, па после прешли да раде у ИНО ОГПУ или Обавештајној управи РККА. Уз то, они су из конспиративних разлога губили чланство у својој партији и престајали да буду држављани своје земље. Број таквих људи у историји Коминтерне може се свести на неколико десетина, у најбољем случају до стотине. Међутим, број људи који су сарађивали с Кадровским одељењем премашивао је хиљаду – наводи у књизи Бондарев.

Он истиче да ће коначни одговори о везама Броза и совјетских тајних служби морати да сачекају анализу још недоступних информација и то из архива ФСБ-а (Федерална служба безбедности, данашња контраобавештајна служба Русије), председничког и архива у граду Јошкар Ола, где су „под кључем” најстроже чуване тајне из тог периода. Уосталом, прави Брозов досије, званично, још није пронађен. Историчарима и публицистима у московским архивама доступни су само неки фрагменти, види се да су неки од њих копирани као и да поједини делови недостају. Уосталом, СССР је као светска сила сигурно на једном месту имао обједињене податке о Титу, посебно пошто је постао најважнија личност Другог светског рата у Југославији, а касније Стаљинов непријатељ и лидер Трећег света.

----------------------------------------------------------------------

„Другарска критика” Брозових биографа

Бондарев је знатан део књиге посветио анализи рада аутора књига о Титу, износећи аргументе којима оспорава њихове закључке. „То треба схватити као другарску критику. Они су први дошли до грађе, мени је касније било лакше да увидим грешке које су правили”, објашњава Бондарев. Критички анализира рад новинара и публицисте Пере Симића, аутора више књига о Брозу.

„Симић без ограничења користи следеће формуле: „Тито је већи стаљиниста од самог Стаљина јер је боље од Стаљина савладао методе терора и застрашивања”, „Тито је преварант и узурпатор”, а уз то је и „џелат и инспиратор линчовања”, „његова шапа нам је још на грлу”. Изричито пристрасан однос аутора према главном јунаку истраживања представља проблем, али не због тога што доводи до оваквих ненаучних изјава. Проблем је у томе што такав однос унапред задаје тон и намеће закључке”, навео је Бондарев, истичући да су архивски материјали које Симић наводи веродостојни.

У монографији „Енигма Копинич” (Јосип Копинич је био Титов саборац обучаван у СССР-у, шпански борац, током рата задужен за везу партизана с Москвом) коју је написао публициста Венцеслав Ценчић су се још 1983. године појавиле тврдње које су данас доказане чињенице. Али, такву оцену не заслужује његов каснији рад као што је књига „Титова последња исповест”.

„У књизи су се појавиле исте чињенице као у претходној, али су сада стилизоване у форми разговора између Тита и Копинича који су се наводно одиграли годину дана пре Титове смрти и то на острву Ванга. Нема сумње да су ти ’брионски записници’ чист фалсификат”, наводи Бондарев.

Он сматра да је Владимир Дедијер најбољи Титов биограф. Имао је услове које други биографи могу само да сањају, на његову молбу државна безбедност је пронашла неке људе који су могли да дају изјаве о сусретима с Брозом. Код Дедијера су чињенице веродостојне, али су неке теме „заобиђене”, међу којима су и Титове „московске године”.


Коментари15
8b022
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Relax
Dovoljno je bilo provesti nekoliko minuta pored tog čoveka i sve vam je bilo jasno. Sramota je što smo dozvolili da o njemu pišu nekakvi Simići, Lopušine, Lučići, Vidojevići, Marići, Dimići. FUJ! Nesumnjivo najveći državnik XX veka uz Ruzvelta i Čerčila. To su potvrdili Francuzi 1953. godine kada su samo Njemu, Čerčilu i Ruzvečtu dodelili naznačajnoje francusko odlikovanje. Tokom celog svog života napravio je samo jednu grešku, što Dražu nije likvidirao još u Brajićima 1941. godine.
Dragan
Zapadne zemlje su davale raznorazno ordenje i počasti i Idi Aminu, Gadafiju, Mugabeu, Čaušesku-u, Hailu Selasiju i drugim drugovima iz niže diktatorske. Sve prema potrebi i trenutnim interesima. Francuzi su mu 1953. dali neko odlikovanje jer im je trebao radi hladnog rata, a ne zato jer je on bio od bilo kakvog značaja, a posebno ne neki "državnik". A bilo je sasvim dovoljno provesti nekoliko minuta pored tog čoveka i sve vam je bilo jasno, naime da se radi o opasnom psihopatskom ubici pred kojim i najmanja pogrešna reč može da vas staje glave. To se ranije moglo čuti od jednog broja ljudi koji su imali tu nesreću da mu se zaista nadju u blizini. Lično sam kao dete sreo desetak takvih likova prilikom njihovih poseta kod mojih roditelja, koji su, na moju sramotu, bili visoko pozicionirani komunisti, mada nisu (koliko ja znam) imali direktne kontakte sa Brozom.
Препоручујем 2
Šta Rusi znaju o Brozu?
Odgovor: NIŠTA! Niti ih taj sitni diktator i zločinac imalo više interesuje. Njih danas zanima nafta, gas, kompjuteri, sirovine, vojne baze u Siriji, Vijetnamu, na Kubi isl. Ovaj bivši pitomac iz "niže diktatorske" je danas potpuno bezvredan. O njemu nama ništa da se kaže a da ima bilo kakav značaj u svetu danas. A da je i jedno slovo iz komunističkih bajki o Brozu, bilo to sa Balkana ili iz SSSR-a verodostojno, svi znamo da nije. Hrpa laži i falsifikata. Stvarne činjenice su temeljno uništene i nikada se neće ni razjasniti. Stvarno pitanje za analitičare i istoričare danas je samo: "Ko i zašto nastavlja da naklapa o Brozu? Kome je i kako u interesu da se narodu i dalje prodaje ta smešna propaganda?". Jer to sigurno nije u interesu Republike Srbije i srpskog naroda.
Добро обавештен читалац
За читаоце ,,Политике" може бити интересантан детаљ који ми је 1990. године, приликом моје посете Чикагу, испричао господин Бранислав Станишић (1911 - 2004). Наиме, Станишић је, преко свог листа ,,Српска Зора", 1961. године, ,,протурао" разне измишљотине о Титу, јер је желео да спречи Титову посету САД-у. Тако измислио причу да је Тито јеврејин, затим син мађарске грофице, затим да је прави Јосип Броз погинуо у светском рату, да, тобоже, прави Јосип није имао кажипрст. На моје питање, коме је то било намењено, одговорио је... београдској чаршији. .. ,,Важно је било дискредитовати Броза, пре свега у отаџбини. Амерички обавештајци из Београда би то свакако, доставили својим шефовима а ови председнику . Веровали смо, тада да Кенеди не би примио Тита. Међутим, преварили смо се. Десетак година касније организовали смо атентат на њега, али ни то није помогло", говорио је Станишић. Ето одакле наши псеудо- историчари црпе ,,проверене" податке о Титу!
Još jednom - respekt
" Из њега се, на основу отисака прста, јасно и недвосмислено види ко је Тито. Отисци прста узети су 1908, 1913, 1916, 1935, 1944, и последњи из 1973." Respekt za dobro obaveštene! Ako biste mogli pomoći razmrsiti malu nedoumicu: jesu li tu uključeni i otisci prsta koji je dotični izgubio kao metalostrugar? I šta svi ti otisci znače ako nema najvažnijeg iz 1980. godine? Ili se želi reći da je dotični preminuo 1973. tj. godine uzimanja poslednjeg otiska? Ima još nekoliko malih pitanja, ali ne bih Vas više zamarao i uzimao vreme uvaženom publikumu...
Добро обавештени читалац
Досије Јосипа Броза не постоји, као јединствен, и на једном месту сабран. Досије који се чува у Јошкар Оли поклоњен је 2009. године Институту за савремену историју у Београду. Зашто он још није опубликован, то је друго питање, јер, њиме се затварају уста разним квази-историчарима и фантазерима. Из њега се, на основу отисака прста, јасно и недвосмислено види ко је Тито. Отисци прста узети су 1908, 1913, 1916, 1935, 1944, и последњи из 1973. Сви отисци прста су истоветни!!! Године 1944. руси су ослободили Беч и узели најважније досијее из бечког архива. Из овог, условно речено, досијеа, се види да је Тито са одличним успехом завршио Партизанску војну академију као 6. у рангу од 623 кадета! Наставни програм те акдемије је јачи од било које, тада познате војне академије а укључивао је шест страних језика, осам музичких инструмената, плес, затим предмете, правног факултета итд. Данашњим језиком речено - мултидисциплинарне студије!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља