уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:46

Емигранти су људи који умиру од страха

уторак, 29.10.2013. у 21:57
Ермис Лафазановски Фото Р. Крстинић

Храпешко покушава да освоји просторе слободе. Пореклом је из Македоније, номад, пикаро који своју срећу тражи у свету. Овај Балканац креће на пут као виноградар, зауставља се у средњој Европи и стицајем околности почиње да се бави стакларским занатом. Ни од чега не бежи, само иде трбухом за крухом. У књизи о сети и лутању, о њему пише македонски писац Ермис Лафазановски у роману „Храпешко“ који је објавила „Геопоетика“ у преводу Риста Василевског.

– На Храпешка је уперен прст судбине. Он на путу учи о уметности и животу Европљана, али на крају живота схвата да осим тог искуства које акумулира у духу, он ништа више нема. Пита се да ли је све то вредело, да ли је требало да одлази, и зар није могао да успе у свом окружењу – наглашава Ермис Лафазановски, додајући да је истраживао где су у 18. и 19. веку били центри стакларске уметности да би свог јунака баш тамо послао: у Истанбул, Багдад, Техеран, Јерусалим, места где фигуре од стакла нису биле само у свакодневној употреби, већ су представљале уживање у лепом.

Ниједна књига Ермиса Лафазановског није наишла на успех као ова, преведена у Словенији, Хрватској, Пољској, Русији, а пре овог романа објављивао је махом пародије на опште друштвено стање.

– У „Роману о оружју“ писао сам о томе како су сви у свету наоружани до зуба, а оружје писаца само је перо. Често кажу да се интелектуалци не оглашавају кад је ситуација деликатна, али ја сматрам да сам у својим романима написао какво је стање сада у Македонији. То ће можда бити документ после 20 година, и не бих да се изјашњавам о политици – истиче Лафазановски, који је у роману „Племић“ пародирао људе који граде лажне родослове тражећи своје корене тамо где их нема, како би потврдили свој праисторијски идентитет или родбинску везу са Александром Македонским.

У најновијем роману „Историја људи који су умрли од страха“ Лафазановски пише о детињству и себе назива „дететом мањина“. Његов отац је политички емигрант из Грчке, мајка Мађарица, Ермис се родио у Румунији, носи грчко име, а пише на македонском.

– Дошао сам у Македонију с 12 година, у један сасвим непознати свет. Нисам излазио из куће и затворио сам се у себе. Постао сам интроверт и можда сам зато почео да пишем. Покушао сам да опишем те године. Када сте емигрант, не почнете одмах да живите одлично. Првих десет година осећате страх, не прихватају вас док се културолошки не прилагодите средини. „Људи који су умрли од страха“ заправо су сви они појединци који су седамдесетих година 20. века нашли прибежиште у Југославији. Било је ту Чилеанаца, Грка, Вијетнамаца, оних који су бежали од диктатуре у својим земљама да би се затекли у транзитном центру у Скопљу. Осетио сам ту атмосферу која је и данас код нас слична због бројних азиланата – наглашава овај писац.

– На конкурс македонског Министарства културе јави се близу десет одсто албанских писаца који махом описују живот Албанаца на селу. Ми не читамо њихова дела јер је мало превода са албанског на македонски. Имамо два удружења писаца: Удружење писаца Македоније, и Удружење независних писаца, које опстаје тржишно, без субвенција државе. Када сам почињао, социјалистичка књижевност била је превазиђена и зато ми је у писању водиља била чиста досада. Враћао сам се класицима, све више Бориславу Пекићу, јер таквих мајстора прозе више нема. Радо цитирам Башлара – да књигу треба прочитати три пута да бисмо је добро разумели.

Наш саговорник ради у Институту за етнологију и антропологију у Скопљу, институцији где су ангажовани истраживачи влашког, ромског, албанског, турског, српског фолклора.

– Пре десет година отишли смо на терен у Кумановски регион и свако је бележио део о мањинама: какви су им обичаји, приповетке, свадбе, традиције. Касније то публикујемо и не бавимо се политизацијом ове области. Међутим, у Македонији све мање средстава се одваја за хуманистике науке, па зависимо и од тога колико новца добијамо за наше пројекте.

М. Сретеновић


Коментари1
0c711
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
I Poper je savetovao svoje citaoce da oni sami prouce filozofe o kojima je on pisao. On je na filozofskim poljima naisao na samo 3 cvecke dostojne njegove ''vaze '' : Kanta, Fregea i Brouwera (Holandski matematicar). Ermis nas pak savetuje da svaku knjigu procitamo 3 puta kako bi je stvarno ''ukopcali ''. Obojici izgleda nije palo na pamet da mi prosecno zivimo 70 a ne 1000 godina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља