понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Дадо је био жива муња

Аутор: Гордана Поповићсреда, 30.10.2013. у 22:00
Бранка Богавац

Дадо Ђурић је био ликовни феномен 20. века и још не заузима место које му припада зато што није схваћен, а није схваћен зато што је ишао испред свог времена, каже Бранка Богавац, публициста, ауторка књиге „Разговори са Дадом” управо објављене у другом проширеном издању (издавач Народни музеј Црне Горе).

Прво издање је изашло 2001. године, а у овом другом ауторка је додала све текстове које је писала о сликаревим изложбама у Паризу и разговоре са његовим галеристима које је водила у току последње деценије, као и нови предговор ликовне критичарке Јасне Јованов која је ову књигу назвала „величанственом позоришном представом”, што је и Дадо потврђивао речима: „Ја пишем своје сопствене комаде, режирам их, играм, поберем успех или неуспех, за мене су то спектакли. Живот је спектакл и ја сам у њему глумац.”

Овог лета француско министарство културе доделило је Бранки Богавац Орден витеза уметности и књижевности за њен вишедеценијски рад. Већ готово пола века она живи у Паризу и представља спону између француске и наше културне јавности. Објавила је више књига интервјуа са познатим писцима и сликарима из целог света.

– Моје интересовање за Француску има далеке корене, јер сам га наследила од оца, учитеља, франкофила – каже Бранка Богавац, додајући да је циљ њеног рада увек био да нас приближи свету и да свет преко Француске пренесе нама.

Париз је за њу модел најлепшег, стално изненађење пред богатством уметничких дела, град  чија је цивилизација по људској мери и са обиљем догађаја као великим покретачем за њен рад.

– Код мене се временом успоставила културна и интелектуална зависност према овом граду, јер без обзира на то колико се потенцирало на значају нових светских центара, они никада не могу поседовати оно што поседује Париз који је сам за себе културна историја света. Сваки метар у Паризу има посебну и богату причу и он ће увек бити европски светионик, светска престоница уметности и културе са изванредним могућностима за људе који стварају и за свет идеја. Да није било Париза не би било ни мојих књига интервјуа – истиче Бранка Богавац.  

Кад је реч о Дади Ђурићу, који није волео да говори о свом раду, још мање о себи, Бранка Богавац је успела да обезбеди себи статус саговорника од поверења и да тако из њега много тога извуче.

– Дадо је дао мало интервјуа, што је штета – каже она. – Ја сам ваљда била изузетак. Имала сам ту привилегију да с њим водим дуге разговоре кад год сам га за то замолила, можда зато што сам његова земљакиња, Црногорка, што смо делили судбину туђе земље и туђег језика на дуге стазе.

Она тврди да Дадо никада није био духовни емигрант и подсећа да је говорио како је читаво његово сликарство „извађено из Црне горе, као кад човек извади драчу из табана или руке”. „Ја чупам те слике из Црне Горе”, говорио је.

Из тих сусрета и дружења, она га памти као неуморног радника.

– Дадо је био жива муња. Вечито је био у послу. Ако није сликао, нешто је премештао, преносио, окретао, планирао, мајсторисао… Памтим га по духовитим шалама које је изводио на свој или на мој рачун. Ако је био ироничан, опет је то било на наш рачун. Његов хумор је понекад ишао до сарказма. Могао је да човека сними и оцени у магновењу. Пред њим нисте могли да се пренемажете – прича Бранка Богавац, додајући да је свака његова реченица, када је био у форми за разговор, била сентенца.

Волео је класичну музику и радо је ишао на концерте. Волео је да чита, посебно Мишоа и Сиорана, каже ауторка „Разговора са Дадом”, истичући да је хтео много да уради, због чега је себи наметнуо невероватан терет и у таквим тренуцима био патник.

– Кад он каже „Сликарство ми је важније од живота” или „Док не завршим ову слику, ја сам тршен човек”, јасно је колико је био предан својој уметности и да му је истрајност била главна црта. Такав став му је уливао велику покретачку снагу која је дала запањујуће резултате. Кад би се саставила сва његова дела, свет би се нашао у чуду пред толиким бројем квалитетних дела. И увек сам се питала зашто човек који тако једноставно прича тако компликовано слика? Наслућујем да је тиме хтео много да каже. Убеђена сам да ће Дадо бити схваћен, исто као Његош, кроз неких двеста година – закључује Бранка Богавац.


Коментари5
c3b89
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petrovic @ Srbo
A sta cu ja Srbo da rechem moja majka sa CT a otac iz Grmuse? i Vi kazete da Vas ne zanima ...ako niste poznavali Dada, i istoriju CG sto ce Vi ova prica? Dado je isao sa mojim ujakom u skolu, mislim isti razred; LJudi na Cetinju su slicno ziveli, bili su odani, pozrtvovani, mnogi su poneli divne porodicne vrijednosti. Uopste me ne cudi da je Dado pomagao svom mladjem i slabijem kolegi, pa tako su nas sve ucili da cinimo. TO je nase veliko nasledje sa CT. Sto bi bilo lepo da se setimo Dada i da nam ljudi koji su ga licno poznavali kazu o njemu. Takodje na netu moze da se nadje dokumentarac o njegovom radu i njegova zivotna prica. Odgledala sam sa divljenjem; Jednom sam u Parizu trazila galeriju gde je Dado izlagao, jedva sam nasla, jer je bilo zavuceno ..ali zatvoreno tog dana. Zahvaljujuci mom divnom rodjaku Mikici Kapisodi na Cetinju u toj novoj galeriji sam mogla da vidim ne samo Dadina dela vec i niz drugih majstora sa CT. Neobicno je da na malenom Cetinju ima toliko umetnika.
mirka mirković
Poštovana gospođo Bogavac, Hvala Vam na izvrsnom tekstu o Dadi Đuriću. Sećam ga se kao učesnika ORA (omladinske radne akcije) u Sloveniji 1958. godine u brigadi u kojoj je bilo tridesetak omladinaca-studenata sa umetničkih akademija.Dado je bio neobičan za naša tadašnja shvatanja,ali neobičan na jedan plemenit način. Kao i drugi njegovi drugovi,izuzetno je vodio brigu o bolešljivom, i nežnog zdravlja,kolegi Radomiru Reljiću,zamenjujući ga na teškim fizičkim poslovima.To je već ukazivalo kakav će čovek postati i drago mi je da ste tome čoveku posvetili tako studiozne tekstove.Zaslužio je.
iz NJujorka -
mnogo hvala Politici na ovom divnom tekstu. Na Cetinju se secaju sa puno ljubavi njihovog Dada. O tome treba pitati g. Kapisodu kustosa nove Cetinjske galerije (nisam sigurna kako se zove ta nova galerija koje je divna i ima niz Dadinih radova.
Srbo Krajisnik
Crnogorijanci nisu Srbi po novom. Tako da nas uopste ne zanimaju montenegrijanske a ni hrvatijanske kulturne novine osobeno ako imamo u vidu da se tamo sprovodi ideologija crvenohrvatijanskog ustashtva. Molim redakciju da nas informise samo o domacim umetnicima a izdajnici nas ne zanimaju.
sta nas smara
dado se deklarisao kao crnogorski slikar.ova njegova biografkinja takodje.sto ne prave promociju knjige na cetinje pa da o njima pisu visokotirazne sumske novine...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља