петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:48

Балада о Тијанићу

Аутор: Александар Апостоловскичетвртак, 31.10.2013. у 14:00
(Фото Бранко Белић)

Има томе више година да ми је на адресу „Политике” стигао дванаест година стар „сингл малт” виски, Макалан. На цедуљи је писало: „Кад си имао м..., имај и виски”. Цедуља је била потписана са А. Т.

Тако ми је, и нехотице, Александар Тијанић издао злата вредну новинарску споменицу, са његовим потписом. Био је задовољан како сам описао његов лик и дело. Признајем, нисам очекивао виски. Пре бих се кладио да ће ме, иза неког ћошка, заскочити лично он. Јер, што се тиче описивања његовог лика, махом сам се бавио обимом његове главе и оним што је унутра, са основном дилемом зашто његов бритак и безобразан ум толико узбуђује не само Србију, већ и бившу Југославију.

Што се тиче дела, посветио сам се његовој способности опстанка на врху, без обзира на режиме и владаре. То је уосталом и показао његов крај. Њега је, наиме, могао да смени само Свевишњи. Штета је, зато, што сам тај виски попио. После његовог одласка на онај свет, шта ми може значити похвала било кога од оних који се представљају као новинари и имају илузију да се баве писањем.

Зато ћу почети о Тијанићу описујући његов први дан на оном свету. Он прилази шанку на који су наслоњени стари момци, Богдан Тирнанић, Предраг Милојевић, Миро Радојчић, Момо Капор... Чекали су га горе јако дуго да би чули како им још са улазних врата на небесима продаје форе са сопствене сахране. Подразумева се, ваљда, да је Александар Саша Тијанић, улазна врата Светог Петра развалио ногом.

Нико одозго није ни очекивао срцепарајући опроштај Александра Тијанића од овог бедног и ништавног света. Нарочито ће бити шкакљиво изговорити да је Саша умро од срца. Добри Боже, неће ваљда то изговорити Нада Мацура, јер би Саша, кладим се, поново умро. Наиме, опште место српске јаве и страве јесте да покојник поменути орган са коморама и преткоморама заправо никада није ни поседовао. Иако је, тврдим, највећи српски новинар био душа од човека. 

Зато, ако има живота после живота, то ће се коначно показати на Тијанићевом последњем опроштају. Јер ко би, осим њега, могао да напише баладу о самоме себи, то јест о последњем живом српском новинару? Остали су одавно мртви, иако их гледам како дишу пуним плућима, окупљени око његовог сандука. У том парадоксу садржана је сва величина Саше Тијанића: знам да се неће претворити у прву српску Госпу, што је права штета, јер би био канонизован у светицу, што би само додало још једну црту његовом, овог пута новооткривено религиозном карактеру.

Тако ће, никада живљег Сашу кремирати. Али, хоће ли га икада ућуткати? Тирке ће га, свакако, тамо горе, терати да пише колумну. Вероватно ће га и подсетити како су обојица почели да пишу тако да су, из нехата, изазвали револуцију. У давно доба, када су харали угледни комитетски новинари, мртвачки озбиљни и загледани у самоуправну вечност, појавили су се нови типови – један са Дорћола и други са генима жандара са Косова, који су писањем о Шекуларцу, шпагети вестернима, вискију, чучавцима и НБА лиги, поставили основицу југословенског новог журнализма. Када је Тијанић писао о бицепсима Карла Мелоуна, жбирови су сумњали да је тај Карл неки западни агент, брат од ујне Терминатора, који шврља по Србији и руши уставни поредак. За НБА се веровало да је реч о америчком борбеном авиону из којег је искочио Мелоун, пре него што га је из њега гурнуо Џон Стоктон.

Обојица су, заправо, понудили новинарство као уметност у којој се ни из чега направи прича. То је било оно задивљујуће, поготово овде, где такав дар није био усамљен, у култури пребогатој кафанским уметницима држања банке.

До стицања таквог култног статуса, Тијанић је обавио неколико ситница: уређивао је неколико листова и створио најгледаније телевизије. Што у Србији, што изван ње. Он своју новостечену моћ шири ван граница Србије и заправо постаје колумниста који креира јавно мњење бивше Југославије. Тијанић постаје најбољи интелектуални извозни производ Србије у Хрватској и намеће Загрепчанима нове стандарде журнализма, поставши новинарски суперстар у 39. години.

Истине ради, он јесте претворио новинарство у мало отменију проституцију, али на тако високом нивоу да се претворило у своју супротност, те је одбрана власти заправо личила на бритку критику, док се критизерство у Тијанићевој обради претварало у савршену одбрану постојећег поретка. Тако се само он усуђивао да исмева највише државне функционере који у првим редовима, прекрштених ногу, показују беле чарапе, али док није стигао до фазе да сељачку моду чланова Политбироа идентификује као један од разлога за распад Југославије, Тијанић је ипак паралелно радио на два фронта: калио се и даље пишући о Џемсу Бонду, Дражену Петровићу, или НБА лиги, миксујући субверзивне активности из области културе са копањем чирева из мрачних, закулинсих и компликованих цекаовско-међурепубличких односа.

Његова писаћа машина претворила се у установу од ширег културног значења. И тако би до дана скорашњег.

Треба, такође, сада када је отишао, рашчистити са ноторном глупошћу да се Саша Тијанић удварао свакој новој власти. Ствари су биле другачије: свака нова власт се не само удварала Тијанићу већ га се и плашила, те је он, помињући у последњим полемикама у више наврата Сулејмана Величанственог, омиљеног српског владара, заправо несвесно поручивао ко је истински кључар српског политичког харема.

И Тијанић и сви на власти знали су добро да ће он трајати само колико сам буде желео.

Хм. Мислим да ће то бити заувек.


Коментари10
62572
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

penziner bivši seljak
bože kako smo mi zahvalan narod.
dragan pecanac
odavno ne procitah bolje
Miljan Koracevic
Svaka čast na članku. Napisao sam i sam, jedan tekst na blogspotu, ali u tom tekstu sam se vise bavio jednom nebitnom "spisateljicom" koja je hrabro,da nije ni trepnula, rekla sve sto misli, Saši Tijaniću, direktno u beživotno lice...
Tanja Nevazno
Hvala Bogu! Konacno se u Srbiji objavi tekst povodom Sasine smrti kome se on, mrtav, nece rugati. Vec sam pomislila da pokojniku nema ko da pise. Apostolovski, stvarno si Novinar.
Aleksandar Nebitni
Dobro bre Apostolovski , ovakav tekst nisam video da si napisao vec par godina , jos od vremena Sekijevog portreta.Gde si se skrivao , bas volim ta te citam.Pozdrav

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља