понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:24

У Почитељу остале три српске баке

Аутор: Је­ле­на Це­ро­ви­начетвртак, 31.10.2013. у 15:00
Милица Павлица на прагу свог дома (Фото Ј. Церовина)

Ка­же ми не­дав­но ле­кар­ка у Го­спи­ћу да се чу­вам сун­ца, а ја јој од­го­ва­рам: не мо­же ме­ни сун­це до гла­ве кад ми је гла­ва у опан­ци­ма”, при­ча кроз смех осам­де­сетше­сто­го­ди­шња Ми­ли­ца Па­вли­ца док оби­ла­зи­мо ње­ну са­вр­ше­но уре­ђе­ну ба­шту у ко­јој га­ји кром­пир, па­суљ, шар­га­ре­пу, ку­пус... Ова креп­ка ста­ри­ца јед­на је од три по­след­ње ста­нов­ни­це срп­ског се­ла По­чи­тељ у Ме­дач­ком џе­пу ко­је је у ак­ци­ји хр­ват­ске вој­ске 1993. го­ди­не прак­тич­но збри­са­но са ли­ца зе­мље. Изненадни напад на српска села у околини Госпића која су се 18 месеци налазила под заштитом УН, почео је 9. септембра. У том нападу, села Медак, Почитељ, Читлук и Дивосело, потпуно су опљачкана и сравњена. Борбе са војском Републике Српске Крајине трајале су до 17. септембра, а хрватска војска је ушла у сукоб и с припадницима Унпрофора који су покушали да зауставе напад у којем је убијено 88 Срба. 

И поред свега, наша саговорница ни­је ду­го из­др­жа­ла у из­бе­гли­штву. Вра­ти­ла се већ 1997, али не и ње­на де­ца. Ка­же да је ре­дов­но по­се­ћу­ју и по­ма­жу, али њи­хов дом са­да је не­где дру­где.      

Ми­ли­чи­не пр­ве али и је­ди­не ком­ши­ни­це у овом не­ка­да ве­ли­ком се­лу, са три­ста ду­ша, жи­ве све­га сто­ти­нак ме­та­ра да­ље. У ле­по одр­жа­ва­ној ку­ћи до­че­ку­ју нас мај­ка и ћер­ка, Не­ђељ­ка и Ми­ле­ва По­тре­бић. Не­ђељ­ка (81) и њен муж Слав­ко би­ли су пр­ви по­врат­ни­ци. У По­чи­тељ су се вра­ти­ли вр­ло бр­зо по­сле „Олу­је”, већ у апри­лу 1996. го­ди­не. Ни­је им сме­та­ло ни то што је њи­хо­ва ку­ћа, јед­на од нај­ве­ћих у овом се­лу, би­ла сру­ше­на го­то­во до те­ме­ља. Но­ву ку­ћу од хр­ват­ске др­жа­ве до­би­ли су 2003. а пет го­ди­на ка­сни­је сти­гла је и стру­ја.

Јела Домазет (Фото Ј. Церовина)

Иако су по њи­хо­вом по­врат­ку рат­не ра­не још би­ле све­же ипак, ка­ко ка­же Не­ђељ­ка, ни­ко их ни­је мал­тре­ти­рао. Су­пруг јој је у ме­ђу­вре­ме­ну умро, а ћер­ка, ко­ја је не­ка­да ра­ди­ла у За­гре­бу, вра­ти­ла се по­сле пен­зи­о­ни­са­ња где је ро­ђе­на. Ње­ни си­но­ви Јо­ви­ца и Ни­ко­ла одав­но су се ску­ћи­ли у Ср­би­ји.

Пи­та­мо их ка­ко жи­ве, шта им не­до­ста­је: ком­ши­је, углас од­го­ва­ра­ју и са се­том се се­ћа­ју ка­ко се не­ка­да жи­ве­ло. Одав­но не стра­ху­ју за сво­ју без­бед­ност, али не­ма­ју ни бу­дућ­ност. Јер већ ду­го се ов­де не чу­је деч­ја гра­ја. До Го­спи­ћа, уда­ље­ног два­де­се­так ки­ло­ме­та­ра, у ко­јем им је нај­бли­жа про­дав­ни­ца, од­ла­зе јед­ном не­дељ­но. 

Не­ка­да, пре ра­та, цен­тар жи­во­та По­тре­би­ћа и дру­гих жи­те­ља По­чи­те­ља био је де­се­так ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ни Ме­дак, ме­ста­шце на пу­ту из­ме­ђу Го­спи­ћа и Грач­ца. У ње­му су има­ли и про­дав­ни­цу, ам­бу­лан­ту, шко­лу, Дом кул­ту­ре... Ме­ђу­тим, не­ка­да нај­ве­ће срп­ско на­се­ље у овом де­лу Ли­ке, да­нас је аве­тињ­ски пра­зно. Тра­го­ви рат­них су­ко­ба и ет­нич­ког чи­шће­ња у по­след­њем ра­ту још су и те ка­ко ви­дљи­ви. Оно што ни­је уни­ште­но у ра­ту, на­гри­зао је зуб вре­ме­на. То је слу­чај са шко­лом у ко­ју би­ше не­ма ко да иде. Не­ма ви­ше ни ам­бу­лан­те, па ни про­дав­ни­це. 

Ме­дач­ка цр­ква ипак је све­му одо­ле­ла. Јед­ном ме­сеч­но све­ште­ник из Грач­ца до­ла­зи ов­де ка­ко би слу­жио ли­тур­ги­ју.        

За про­те­клих 18 го­ди­на Хр­ват­ска је мно­ге срп­ске ку­ће об­но­ви­ла, али и они ко­ји би са­да мо­гли и има­ли где да се вра­те одав­но су већ не­где дру­где у из­бе­гли­штву сви­ли свој но­ви дом. Та­ко су се у згра­ду ко­ја је по­сле ра­та са­зи­да­на у са­мом цен­тру се­ла и на­ме­ње­на је Ср­би­ма ко­ји су оста­ли без сво­јих до­мо­ва у Го­спи­ћу усе­ли­ле са­мо две ста­ри­це. Јед­на од њих, ка­ко ка­жу, би­ла је учи­те­љи­ца, а да­нас жи­ви у згра­ди чи­ји про­зо­ри гле­да­ју на не­ка­да­шњу шко­лу у ко­јој је у ње­но вре­ме би­ло не­ко­ли­ко сто­ти­на ђа­ка. На­ши по­ку­ша­ји да по­при­ча­мо са њи­ма ни­су би­ли успе­шни. Са­мо су пла­шљи­во од­мах­ну­ле ру­ком. 

У при­зе­мљу ове нео­бич­не згра­де на­ла­зи се ка­фа­на. Али и она ра­ди са­мо од ма­ја до пр­вих ок­то­бар­ских да­на. У вре­ме ка­да смо ми ов­де бо­ра­ви­ли већ је би­ла пре­тво­ре­на у от­куп­ну ста­ни­цу у ко­јој су ме­шта­ни до­но­си­ли пе­чур­ке.  

Је­ла До­ма­зет (83), ме­ђу­тим, об­ра­до­ва­ла се не­зва­ним го­сти­ма. Од пен­зи­је се мо­же жи­ве­ти, али иако јој де­ца до­ђу, ипак се по­не­кад осе­ћа уса­мље­но, по­го­то­во зи­ми. Мо­жда би, ка­ко ка­же у ша­ли, ишла и у ка­фић, са­мо да га има.  

Маша Љесковац са ћерком Маром (Фото Ј. Церовина)

Код нај­бли­же ком­ши­ни­це Ма­ше Ље­ско­вац сти­гли смо баш у вре­ме руч­ка. Ку­ћа је пу­на род­би­не, у дво­ри­шту ко­ла бе­о­град­ских та­бли­ца. Док пи­је­мо сок од ко­при­ве и је­де­мо тра­ди­ци­о­нал­не лич­ке уштип­ке, Ма­ша се при­се­ћа срећ­них да­на жи­во­та у Мет­ку. 

„Би­ли смо као ма­ли град. Има­ли смо све, по­шту, ам­бу­лан­ту, пи­ја­цу, шко­лу, го­сти­о­ну. Да­нас је зе­мља за­пу­ште­на, не­ма ко да је об­ра­ђу­је. Али и да до­ђу ов­де не би би­ло жи­во­та за њих”, при­ча Ма­ша чи­ји је муж Пе­тар био по­штар, а умро је пре че­ти­ри го­ди­не. „Рат је до­нео бо­лест”, ка­же она. Ипак, на но­ву хр­ват­ску власт се, при­ча, не мо­же мно­го жа­ли­ти. Ето, баш уочи на­шег до­ла­ска ње­ном че­тво­ро­го­ди­шњем пра­у­ну­ку Пе­тру, ко­ји је у го­сти­ма, по­зли­ло је у то­ку но­ћи. Хит­на по­моћ из Го­спи­ћа сти­гла је за све­га два­де­се­так ми­ну­та.    

Ако же­ли­мо да­ље кроз се­ло, ка­ко ка­же, мо­ра­ће­мо да пра­ти­мо пу­то­ка­зе.  И за­и­ста, ов­де би стра­нац без то­га био пот­пу­но из­гу­бљен у пла­ни­ни. Од глав­ног се­о­ског пу­та до ку­ћа са­кри­ве­них у шу­ми по­у­зда­но се мо­же сти­ћи са­мо на тај на­чин. Та­ко ов­де сва­ка по­ро­ди­ца има сво­ју „ули­цу”. 

Али, на­жа­лост, сва­ке го­ди­не је број оних ко­ји­ма би­смо мо­гли у по­се­ту све ма­њи. Та­ко са­да у Мет­ку жи­ви око ше­зде­се­так љу­ди, од ко­јих нај­мла­ђи има­ју бли­зу се­дам­де­сет, а нај­ста­ри­ји се већ уве­ли­ко при­бли­жа­ва­ју сто­тој го­ди­ни. Док је њих, ка­ко ка­жу, и ов­де ће би­ти жи­во­та.

-------------------------------------------------------------

Није било рањених ни заробљених

После борби у Медачком џепу Хрватска је српској страни предала 52 тела док рањених и заробљених није било. Генерал Унпрофора под чијом је заштитом требало да буде српско становништво, Жан Кот, био је изненађен оним што је затекао после борби. У извештају је написао да у селима кроз која је прошао није нашао знаке живота ни људи, ни животиња, и да је „разарање потпуно, систематско и намерно”. За злочине у српским селима Медачког џепа Хашко тужилаштво подигло је оптужнице против хрватских генерала Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца. Због болести Бобетку оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године. Предмет „Адеми Норац” Хашки трибунал је, у септембру 2005. године пребацио у надлежност хрватског правосуђа, а за ратне злочине над Србима у Госпићу и Медачком џепу Норац је осуђен на 15 година затвора. Од 2011. године налази се на условној слободи.


Коментари8
e431d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubojevic Pocitelj
Izuzetno je bolno citati ovaj clanak iako sam zahvalna sto je objavljen. Moji koreni su iz Pocitelja i znam za sve tegobe koje su prezivljene za vreme Drugog Svetskog Rata kao i ovog sada. Moja tetka je jedina prezivela Ustasko klanje 1941. godine kada je imala 12 godina. Njena unuka je imala 12 godina kada je dozivela Oluju 1995 godine i nasla se u kilometarskoj koloni izbeglica…Ljubojevica vise nema u Pocitelju. Proganjanje traje jos od 1681. godine. Nas predak Mitropolit Atanasije Ljubojević (1688-1712) je dobro iskusio progone iz Rima. I tada smo bili zrtve izmedju Islama i Rimokatolicanstva jer smo bili verni Pravoslavlju. Verovanje u Boga bi trebalo biti demokratsko a ne zrtva korporativne strukture bilo koje verske organizacije. Pan Slovenksa himna Hej Sloveni bi trebala da ori Centralnom i Istocnom Evropom. Himnu je napisao slovacki svestenik, pesnik i istoricar Samo Tomašik 1834. A mi juzni Sloveni se medjusobno ubijamo zbog 2 Hriscanske struje i Islama. Dokle?
dusan ivancevic
da li vidite ovu poruku ? ako citate ovo javi te mi se na ovaj e-mail molim vas. ja sam dusan ivancevic iz pocitelja pokojnog petra SIN ipokojnog dijeda DUKE (DUSANA) IVANCEVICA UNUK
Препоручујем 0
Јован Чокалија
Тужно... Ипак хвала Политици на овој репортажи. Био једном један народ... Који народ? Српски народ...
mirkec stankovic
nazalost to su male "enklave":u Krajini.tako je u Korenickom srezu ..na rubu Krbavskoga polja je vreme starosti!, i u elementarnom prezivljavanju.
B. Petrovic
Nazalost ni u Srbiji nisu nikakva retkost ovakva sela gde zive po par starih, mada tamo nikakvog rata nije bilo.
vox populi
Hvala Politici na nezaboravu Krajine. Nemojmo dozvoliti da nam obrišu sjećanje. Onaj ko zaboravi svoje korijene nema ni budućnost.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља